SPOUSES (Niall Horan II sezona)

Chapter 7 - ''Help''

Sreda, 4.Oktobar 2017.

Mora da mi je život mnogo zanimljiv kada skoro svakog dana imam nešto što bih da zapišem. Juče sam pisao o svojoj majci i svađi sa svojom verenicom, a danas bih o tome koliki sam seronja. A usput mogu i da dodam još jednu svađu.

Ne mogu da razumem ovo kretanje u krug. Izađemo iz jedne svađe i uđemo u drugu. Ne razumem zašto. Zar nismo imali dovoljno problema?

Sada kada konačno sve treba da bude dobro i kada treba da uživamo u zajedničkom životu za koji smo se jedva izborili, ne možemo. I dalje smo u sranju.

Samo, ovoga puta sranje nije oko nas, već između nas. Možda je to ono što tek treba da premostimo. Možda je to ona druga faza.

U prvoj smo se zajedno borili protiv stvari koje su bile protiv nas i sada kada smo to konačno prevazišli, izlgeda da moramo da naučimo da se izborimo jedno sa drugim.

Mada me to ne brine previše. Zato što znam da je ono što mi imamo stvarno. Naša ljubav je prava. I samo kao takva moći će sve da preživi.

N.H.

Da je situacija između mene i Nialla normalna, da se nismo sinoć posvađali i da ja nisam trudna, možda bih i razumela. I da ga nije zvala njegova bivša, već neka druga. Možda bih i razumela i možda se ne bih naljutila.

Možda!

Ali da on otrči kod nje nakon seksa sa mnom koja inače nosim njegovo dete?! Pa to ne mogu da shvatim. Niti ću ikada. Šta god da je u pitanju.

Možda je ta glupača samo izmislila nešto jer ne može da nađe nekog dečka pa bi da pokušada vrati mog verenika. A on je toliko lakoveran da je poverovao u njene suze preko telefona.

Besno uzdišem dok se oblačim. Kupka mi je prijala i uspela na kratko da me smiri i skloni mi misli sa Nialla i Inne. Ali sada kada sam ponovo u sobi gde smo pre pola sata vodili ljubav...

„Gospode!", gotovo da vrisnem kada osetim čudan bol u stomaku. Pogledam dole kada ponovo osetim isto. A onda i shvatim šta se događa.

Beba se pomera...

Oh, Bože... Beba me udara. Suze mi pune oči dok se polako spuštam na krevet. Stavim ruku na stomak i posle nekoliko sekundi ponovo je osetim.

Ovo je prvi put da me udara. I prvi put da stvarno osećam neku povezanost sa njom...

„Hajde, bebo. Još jednom.", šapnem joj. Sačekam i posle nekoliko trenutaka udari me ponovo. I izgleda da je to sve za danas.

Beba me je prvi put udarila i prvi put se pomerila. A on nije bio tu, kraj mene, da vidi i oseti to...

Pustim par suza da skliznu niz moje obraze. Ne mogu da se setim kada mi je život postao ovako dramatičan. Zar ne bi trebalo sada da sve bude lepo i da mi cvetaju ruže?

Očigledno ne. I ne znam gde grešimo.

Odjednom, nešto mi padne na pamet kada pogledam u svoj telefon na noćnom stočiću. Ni sekundu ne razmišljam, odmah ga uzimam i otvaram poruke.

*Večeras sam prvi put osetila bebine udarce. Bilo bi lepo da si bio i ti tu. Šteta što ti je neko drugi bio važniji od tvog rođenog deteta.*

Taman koliko krenem da pošaljem, nešto mi prođe kroz misli i kaže da ću samo napraviti još goru stvar. I zato odustajem. Brišem poruku i gasim telefon te se uvlačim pod pokrivač spremna da i ove noći zaspim sama...

Niall's P.O.V.

Iskreno, đavolski sam zabrinut. Inna uopšte nije zvučala dobro pre telefona. Plakala je, jecala i molila da joj pomognem. Nešto se dogodilo i ona ne želi da iko od njenih sazna za to.