SPOUSES (Niall Horan II sezona)

Chapter 40 - ''Lesson learned''

Nedelja, 26.Septembar 2038.

Dobro... To definitivno nisam očekivao. Nekako je...suviše lako.

Darleena me je malopre pozvala. I rekla mi je da sutra dođem kući i da ćemo blizancima kao poklon dati one karte.

Malo mi je falilo da je upitam da li me zajebava i da joj spustim slušalicu. Umesto toga, upitao sam je zašto se odlučila na to, zašto je promenila mišljenje.

Ništa posebno nije odgovorila. Niti šta direktno. Samo da je shvatila koliko bi to blizancima značilo i da ne može da im uskrati takvu sreću i takvo zadovoljstvo.

Posle toga mi je poželala laku noć i spustila slušalicu. Još uvek je ljuta na mene. Poznajem je. Duriće se i biće hladna kučka prema meni.

Ne znam. Možda sam i zaslužio to. Ali sigurno nisam toliko baš da me kažnjava.

Bilo kako bilo, ''dozvolila'' je da damo momcima karte. To je jedino bitno. Za sada. Kasnije ću se brinuti o njoj i njenim predavanjima jer će ih sigurno održati...

N.H.

Imam osećaj kao da mi se ceo svet ruši pod nogama. Kao da sve nestaje. Osećam svaku ćeliju koja me sačinjava. Osećam kako odumire, svaka. Raspadam se. Iznutra. Nešto me kida.

Boli. Mnogo me boli. Postaje nepodnošljivo. A slike koje mi se vrte po glavi, nimalo mi ne pomažu...

„Mama! Mama!", nežan dečiji glasić uzbuđeno viče dozivajući me. Brzo ostavim nož kojim sečem voće za decu i obrišem ruke izlazeći iz kuhinje.

„Šta se dogodilo?", zabrinuto upitam gledajući u Williama koji sedi na kauču i pokazuje rukom ka blizancima. Pogledam u njih. A onda se ukočim zbog prizora kog vidim ispred sebe. „Bože...", izdahnem.

Moji dečkići stoje. Jedan drugog drže. Ali stoje. Na svojim nožicama. Prvi put stoje. Sami samcati. Bez ičije pomoći...

„Kako...?", pogledam u Williama kom oči sijaju. Iako je i on još uvek jako mali, zna koliko je ovo važno. Mora da zna kada sam mu napunila glavu pričom o njegovim prvim koracima.

Nasmejem se. To privuče pažnju blizancima.

O Bože... Koliko volim kada vidim njihove malene osmehe kada me ugledaju. Obraduju se. To mi uvek ispuni srce. I obuzme me neka toplina, nešto što ne bih menjala ni za šta na ovom svetu.

„Ljubavi...", prošapućem i polako čučnem, a onda pružim ruke ka njima. „Dođite kod mame.", kažem im tiho pozivajući ih ujedno i rukama. „Dođite."

Cameron ispusti neki zvuk, ali pusti Natea i okrene se ka meni. Srce mi poskoči. I dalje nije napravio ni korak, ali i ovo okretanje u mestu se računa, zar ne?

„Dođi.", nasmešim se ka njemu. Mahne ručicama pre nego što pokrene jednu nogu. U tom trenutku mi se čak i vid zamagli. Brzo obrišem oči. Ovo ne smem da propustim. „Tako je.", nasmejem se i usput pljesnem tiho par puta rukama kako bih ga podstakla da nastavi.

Nate iza njega učini isto, ali koliko krene, nažalost padne nazad na guzu. Trgnem se, ali se setim predavanja doktorke Page. Moram da ih pustim da se sami izbore sa tim prvim stvarima. Ne smem da im pomažem.

Zato ostanem u mestu. Nastavim da dozivam Camerona. Dobro mu ide. Nate kada ga vidi, ponovo pokuša. To je dobro.

Cam je možda malo napredniji i pre savladava neke stvari. Ali Nate je jači. Borbeniji. On ne odustaje. Evo ga. Ustaje. Kreće i on.