SPOUSES (Niall Horan II sezona)

Chapter 34 - ''Punishment''

Ponedeljak, 23.Avgust 2038.

Mamlazi. Kreteni. Idioti.

Ne mogu da verujem šta su uradili! Zar su toliko glupi da tri dana prave žurku i da posle toga ne počiste ništa? U moje vreme, kada neko napravi žurku, obično se potrudi da i najmanji dokaz sakrije kako roditelji ne bi ništa saznali.

Ali ovi idioti... Pa pravi su idioti. Samo najveći debili mogu da ne mrdnu dupetom i da ostave sve kako jeste, sav nered i lom.

Nisam besan zbog toga. Boli me uvo za kuću i za žurku. Besan sam jer su svojoj majci upropastili rođendan.

Umalo se nije onesvestila kada je sve ono videla. Bila je bleda u licu, izgledala je kao da joj je neko isisao svu krv iz lica. A kad je krenula da plače...nešto se u meni prelomilo. Pukao sam. Otišao na sprat i prvi put u životu udario svoju decu.

N.H.

„Šta...?", začujem Niallov glas negde iza sebe, a potom i njegove korake. Okrenem se ka njemu. „Šta se ovde dogodilo?", upita, ali više onako za sebe.

Šok koji sam osetila malopre sada je prerastao u neki osećaj koji ne mogu da definišem. Odjednom sam se slomila i počela da plačem.

„Leen...", Niall napravi korak ka meni, ali ja samo odmahnem glavom i okrenem se.

Moram da budem sama sada. Zato se i uputim ka dvorištu. Međutim, koliko izađem, toliko još više briznem u plač. Neka me zemlja odmah proguta ako ovde nije još gora situacija nego u kući.

Gospode. Zar ovako da mi počne nova nedelja? Toliko mi je bilo lepo na Fijiu. Uživala sam i zabavila se kao nikada u životu. Zbog čega? Da bih došla ovde i videla koji su svinjac od kuće napravila moja deca.

Pronađem jednu jedinu stolicu koja normalno stoji, na kojoj nema prosipanog pića ili koja nije izvrnuta. Samo se supustim na nju i ponovo zaplačem.

Nemam snage da sređujem ovo. Poražava me ovaj haos. Kad bih samo mogla da nestanem...

Niall's P.O.V.

„Leen...", napravim korak ka njoj, međutim, ona još jače zaplače, okrene se i krene ka dvorištu.

Umesto da krenem za njom, bes u meni odluči da pojurim ka stepenicama. U roku od 5 sekundi se popnem na sprat i uletim u sobu blizanaca.

„Je li, majmuni jedni?!", dreknem. Istog trena se obojica trgnu. Poprilično sam zagrmeo. „Šta ste uradili to?!", povičem iz petnih žila. Već sam iznad Camrona, uhvatio sam ga za majicu i povukao sa kreveta.

„Matori, pusti ga...", čujem Nathana iza sebe.

„Idioti!", moja ruka je već u vazduhu.

I fljas. Glava mog sina se okrenula u stranu. Osetio sam nešto na svojoj ruci. Istog trena sam se okrenuo i čim sam video Nathana, i njemu sam opalio šamar.

„Debili! Istog trena da ste počistili sve i izvinili se Darleeni!", zagrmilim. „Upropastili ste joj rođendan, kreteni glupi!", grlo me boli od ove vike. „Kažnjeni ste! Do svog jebenog 18. rođendan ste kažnjeni! Nećete izaći iz ove kuće sem kada treba da idete u školu! Čak vam je i u dvorište zabranjeno da izađete! Jesam li bio jasan?!", svakom mojom rečju, grlo me sve više peče.

„Jesi.", obojica u isti glas odgovore stojeći ispre dmene mene pognutih glava. I treba da stoje tako. Sramote jedne.

Odmahnem glavom. Ne mogu čak ni da ih pogledam koliko sam besan. Okrenem se i otvorim vrata.

„Bacajte se na posao da vas ne bih polomio.", procedim kroz zube pre nego što izađem i zalupim vratima za sobom.

Ne usudim se da siđem dole. Odem pravo u svoju sobu. Na svu sreću, ili bolje rečeno na sreću blizanaca, niko nije ulazio ovde. Zatvorim vrata za sobom i odem do kreveta.