SPOUSES (Niall Horan II sezona)

Chapter 38 - ''Present''

Petak, 10.Septembar 2038.

Ponovo ista stvar. Juče je poludela, a danas je mirna. Ista situacija kao pre dve nedelje. Ludača jednog dana, a sasvim normalna žena i majka narednog.

Na kraju ću ja da poludim. Ona će još i normalna da izađe iz ovoga. Ja ću da budem taj koji je nadrljao.

Samo mi nije jasno kako. Šta joj se to događa? Kako može da prsne toliko, a da se posle toga ponaša normalno i kao da se ništa nije dogodilo?

Gospode... A šta ako ona čita moj dnevnik? Šta ako je pročitala da sam napisao da ću je voditi kod psihijatra i sada se ponaša normalno samo da je ne bih odveo?

Moraću bolje da sakrijem dnevnik. Ili čak da nju ne ispuštam iz vida. Tako nikada neće biti sama i neće moći da pročita ovo što ja pišem.

Bože, još i o tome moram da brinem. Zar ne bi trebalo da imamo dovoljno poverenja jedno u drugo? Ona u mene da ne radim ništa njoj iza leđa i da zato ne mora da me proverava i čita mi dnevnik? I ja u nju da mogu sve da joj kažem i da nemam šta da krijem?

Pada mi na pamet da to pokušam da promenim. Ali kako? Mislim, više od 20 godina smo u braku. Ako do sada nismo stekli dovoljno poverenja jedno u drugo, šta možemo da pokušamo sada?

N.H.

Jedino što bih u ovom trenutku želela da doktor konačno izađe i kaže nam da je sve u redu sa Bobbyem. Ovo čekanje me izjeda. Podseća me na ono kada je moj otac doživeo infarkt i bukvalno bio na oživljavanju.

Ne znam da li je to bilo gore jer je to bio moj otac ili je sada gore jer je Bobby na operaciji? Moj tata nije bio operisan. Ali Bobby mora da bude.

Isto se dogodilo i njemu. Srčani udar. Sada mu ugrađuju bajpas, valjda. Inače, ta operacije prolazi dobro. Jedino što me brine je to što je on star. Ali izdržaće. Mora.

„Leen?", začujem Niallov glas, a odmah zatim osetim njegov miris kada verovatno sedne pored mene. Podignem glavu koja mi je sve vreme bila zaronjena u dlanove.

„Hej. Jesi li dobro?", upitam ga.

„To sam ja tebe hteo da pitam.", umorno mi se nasmeši. „Možda bi trebala da odeš kući. Umorna si. Ja sam se odmarao celog popodneva.", kaže.

„Ne.", odmah odmahnem glavom. „Neću da idem. Tu sam.", uhvatim mu ruku. „Znam da sam ti potrebna. Isto kao što si ti meni bio kada je moj tata bio u bolnici.", kažem mu.

Glas mi se izgubi izgovaranjem poslednjih nekoliko reči. Niz lice mi odjednom sklizne nekoliko suza. Istog trena kad aih primeti, Niall me obgrli jednom rukom tako da mi glava padne na njegovo rame. Dozvolim sebi samo nekoliko suza da pustim.

Koliko god želela sada da plačem i izbacim ovo iz sebe, zadržaću to. Ne želim njega da rastužim. Ne sada. Plakaću kada budem bila sama. Tako je najbolje.

Niall's P.O.V.

Ponovo. Ista bol. Ista kao ona koju sam osetio dok mi je majka bila bolesna. Sada isto to osećam dok čekam da doktor izađe iz sale i saopšti mi vesti o ocu.

Znam da će biti dobro. Ovo nije toliko opasna operacija. Ali plašim se onoga što kasnije može da usledi. Srce mog oca je oslabelo. Pitanje je koliko će još moći da izdrži.

Okrenem se od prozora kako ne bih zaplakao slučajno. Ne treba mi to da budem slabić sada. Moram da budem jak, kako zbog sebe tako i zbog svog oca. Potreban sam mu.

Pažnju mi skrene moja supruga koja sedi na jednoj od klupa u ovoj čekaonici. Laktovi su joj naslonjeni na kolena, a lice zagnjureno u dlanove.

Umorna je.