SPOUSES (Niall Horan II sezona)

Chapter 29 - ''Life''

Sreda, 30.Oktobar 2030.

Godine su proletele. U jednom trenutku je moj najstariji sin polazio u vrtić, a već u sledećem je imao 10 godina i u naručju držao svoju sestricu.

Stella je jedino planirano dete. Istina da smo rešili da stanemo nakon blizanaca. Smatrali smo da su tri deteta dovoljna. Ali onda, kada su blizanci krenuli u školu...ne znam. Kao da nije bilo dovoljno zabavno. Nekako smo Leen i ja došli na tu temi i oboje se složili da bi bilo dobro da imamo još jedno dete.

Ja nisam bio siguran iz jednog razloga, a to je bio neki moj osećaj da će, ako Leen ponovo zatrudni, dete ponovo biti muško. Nekako me je ubedila da je njen osećaj ne vara i naterala me da probamo da dobijemo još jedno dete. Na svu sreću, osećaj je nije prevario kada je rekla da ćemo sigurno dobiti devojčicu.

I dve godine kasnije, dobili smo predivnu malu princezu. Dali smo joj ime Stella jer je podsetila na sunce kada se rodila. Nije bila ćelava kao ostale bebe. Imala je svetlo plavu kosu, tanku i kratku, ali opet je i to bilo dovoljno da kada je čovek vidi, da pomisli da gleda u sunce.

N.H.

Nekako, život mi je krenuo u potpuno drugom smeru od planiranog. Sve što sam oduvek želela je da budem žena koja iza sebe ima uspešnu karijeru, dobar posao, veliku kuću, vozi dobar auto i ima muža koji je voli i podržava u svemu.

Sve to sam i dobila. A pored toga, dobila sam i četvoro dece. U početku sam možda bila malo uplašena. Želela sam da se ostvarim na poslovnom polju. Nekako mi je to oduvek bilo na vrhu životnih ciljeva. Da postanem direktorka neke firme, a kasnije možda osnujem neku svoju.

Ipak, dobila sam decu zbog kojih je to postalo nemoguće. Ali ne žalim. Ta deca su mi dala nešto što posao sigurno ne bi mogao da mi pruži. Zbog njih sam osetila da moj život ima neku svrhu. Osetila sam se ispunjenom.

Odjednom, zvono na vratima me trgne iz misli. Primetim da Simona, naša kućna pomoćnica, izađe iz kuhinje kako bi otvorila vrata.

„Ja ću, ja ću.", kažem joj. Ona klimne i vrati se u kuhinju. Ostavim krpu kojim sam brisala prašinu i obrišem ruke o stare farmerke koje nosim.

Kada otvorim vrata, umalo se ne šokiram. Visok i razvijen momak tamno smeđe kose i predivnih krupnih očiju boje lešnika mi se kezi pokazujući ravne zube koje je ispravio pre nekoliko godina. Od kada je skinuo protezu, ne skida osmeh sa lica.

„Ćao, mama!", pozdravi me svojim dubokim i muževnim glasom.

„Willi, srećo!", skoro da vrisnem od sreće pre nego što ga čvrsto zagrlim i počnem da ljubim svuda po kosi i obrazima.

„Dobro, mama, ugušićeš me.", nasmeje se. Pustim ga, ali nerado.

„Hajde, uđi, šta čekaš?", pomerim se u stranu kako bi ušao. Unese svoju sportsku torbu i ostavi je u predsoblju. „Odkud ti? Pa rekao si da nema šanse da stigneš zbog ispita!", kažem krećući se zajedno sa njim ka dnevnoj sobi.

William je sada na prvoj godini fakulteta. Završava prvu godinu, tačnije. Nije na vreme dao neke ispite i sada umesto da uživa u letu i odmoru, on uči i daje ispite.

„Ma dao sam na vreme sve, nego nisam želeo ništa da govorim jer sam hteo da iznenadim Stellu. A da sam tebi rekao, izlanula bi se pred njom sigurno i upropastila bi iznenađenje. Pa sam odlučio da vam svima to prećutim.", objasni.

„Uh, ti mali...", odmahnem glavom. „Opasniče jedan. Sedi ti tu, sad ću ja tebi da skuvam kafu. Jesi li gladan? Simona sprema neko posluženje za goste, reći ću joj da spremi i tebi nešto. Biće gotovo dok popiješ kafu.", kažem mu već na pola puta do kuhinje.