SPOUSES (Niall Horan II sezona)

Chapter 37 - ''Happy birthday, boss''

Četvrtak, 9.Septembar 2038.

Kako neko ne može da vidi da je kriv? Ili još gore: kako neko kada vidi da je kriv, ne priznaje krivicu?

Moja žena je jedna od tih ljudi. Jednostavno ne priznaje da nije u pravu. I to je mnogo loša osobina. Ranije nije bila takva. Ne znam šta joj se dešava. Kao je da poludela.

Ja priznam kada nisam u pravu. Zarad mira i sloge u kući, priznam. Ali ona... Gospode! Makar umrla, neće da prizna.

To je u poslednje vreme počelo jako da mi smeta. Pre svega, jer zbog toga stalno izbijaju svađe u kući od kojih se ona preznojava i od kojih joj skače pritisak, kako kaže. A meni se kidaju živci i glava mi puca.

Ne može više tako. Nešto će morati da se promeni. Ako ne bude želela sa mnom normalno da razgovara, onda će sa nekim psihijatrom.

Ne kažem da je luda, daleko od toga. Možda je i u meni problem. Zato bi možda bilo najbolje da odemo kod nekog savetnika ili tako nekog. Čisto da čujemo i treću stranu.

Znam da će biti spremna glavu da mi odrubija kada bude čula moj predlog, ali izdržaću nekako. Ako se ne bude urazumila, otići ćemo kod nekog, makar morao da je na ramenu nosim do tamo.

N.H.

Ne mogu više da izdržim. A i ako se budem još malo mrdala po krevetu, probudiću Nialla onako kako ne želim. I onda će mi ceo plan propasti.

Okrenem samo glavu ka noćnom stočiću kako bih videla koliko je sati. Nema još ni 7. Dobro. Imaćemo taman dovoljno vremena da doručkujemo i spremimo se i odemo na posao.

Ponovo se okrenem, ali ovoga puta ka Niallovoj strani kreveta. Primaknem se skroz do njega i nežno spustim svoje usne na njegove. Par puta ga poljubim.

„Niall...", prošapućem. Počne da snažnije udiše vazduh. Odvlačim ga iz sveta snova, sigurno. Ponovo ga poljubim. „Hajde, ljubavi, probudi se.", pomazim ga prstima po licu. Njegova brada me bocka. Nije se par dana brijao.

„Mmm...", promumla nešto. I dalje ne otvara oči.

„Hajde, dragi.", ovoga puta spustim usne do njegovog vrata, do onog dela koji mu je izložen. Poljubim mu vrelu kožu.

„Jao, Leen...", okrene se ka meni i stavi mi ruku preko struka povlačaći me bliže sebi. „Nije još ni alarm zvonio. Hajde da spavamo.", kaže, a moja koža se naježi od njegovog promuklog jutarnjeg glasa.

„Neće ni da zvoni. Isključila sam ga.", prošapućem.

„Zašto?", upita kada konačno proviri samo na jedno oko. Pa, bolje išta nego ništa.

„Zato što si zaslužio da te žena probudi danas, a ne glupi alarm.", odgovorim smeškajući se.

„Zašto...?", krene da me upita, ali onda zastane i napravi facu kao da je shvatio. „Aha..."

„Srećan rođendan, ljubavi.", kažem konačno i poljubim mu usne. Ovoga puta, uzvrati mi poljubac. Doduše, kroz osmeh. „Obožavam taj dečački osmeh.", priznam i tiho se nasmejem.

„Hvala.", prošapuće. „Lep način da se započne ovaj dan, moram da priznam.", kaže zbog čega mi neka vrelina obuzme srce.

„Mogao bi i svaki tako da započne da ne navijaš alarm da zvoni pre nego što ja ustanem.", kažem sležući ramenima onoliko koliko mogu s obzirom da sam naslonjena na laktove.

„Ako bih to uradio, ko zna kada bismo ustali. Ti možeš do podneva da spavaš.", iznese jednu...pa, činjenicu. Mada...

„Pa i nije baš. Mislim, dobro, tačno je. Donekle. Ali u poslednje vreme sam počela da se budim pre tvog alarma.", kažem. Već dva meseca se probudim pre nego što Niallov alarm zvoni. Samo što ne ustanem odmah jer volim da ležim u krevetu. „Sama samcata.", dodam.