SPOUSES (Niall Horan II sezona)

Chapter 31 - ''Home alone''

Utorak, 25.Decembar 2035.

Božić je. Zar ne bi trebalo da je to najlepši period u godini? Zašto je onda nama najgori? I zašto se sve raspada sad?

Ovo je period u godini kada bi trebalo da svi budemo srećni zajedno, svi na okupu. Trebalo bi da se šire ljubav i smeh, a ne nervoza i svađe.

Atmosfera u kući je užasna. Blizanci su nemirni, lenji. Leen samo ide za njima, čisti njihov nered. Kazne koje su dobijali nisu dale efekta pa smo oboje odustali od toga. Predali smo se.

Što se tiče Williama... On je sada u nekom svom svetu. Ne znam šta se događa s njim. Mrzovoljan je, nervozan, ne želi da priča ni o čemu. Zatvoren je non-stop u svojoj sobi. Čak ni Kayla više ne svraća ovde niti on ide kod nje. Možda su se posvađali pa je zato nadrndan na ceo svet oko sebe.

I na kraju Stella. Naša mala princeza se razbolela. Ima neku temperaturu, neki grip. Pije razne sirupe i čajeve ne bi li joj bilo bolje. Nadali smo se da će da ozdravi do Božića jer je ovo njen omiljen praznik. Ipak, i ovog dana je ostala u krevetu, iznemogla i iscrpljena.

Ove godine, Božić nam je svima propao. Leen se potrudila, spremila predivnu večeru. Celog dana je radila i oko dece i u kuhinji. Bukvalno je letela na sve strane. Ja sam morao da završim nešto oko hotela u San Franciscu, što zapravo nije trajalo dugo, ali trajalo je dovoljno da Leen počne da pridikuje kako ni ja ništa ne radim.

Već je bila nervozna kada je ustala jutros i zatekla haos koji su momci ostavili prethodne večeri. Celog dana je bila i sama mrzovoljna da bi uveče konačno pukla. Za vreme večere, blizanci su počeli da zadirkuju Williama, ovaj se razbesneo i izbila je svađa. Stella se uznemirila kada sam ja počeo da vičem na momke da se smire.

Na kraju je Leen uzela nju i otišla sa njom u njenu sobu. Svako od momaka je otišao na svoju stranu. Pospremio sam sto jer sam shvatio da se očigledno niko neće vratiti. Kada sam otišao gore, video sam da je Stella već u krevetu, a potom sam ušao u našu spavaću sobu i zatekao Leen kako plače.

Samo se okrenula ka meni i upitala me: ''Zašto smo pravili toliku decu kad ne umemo da izađemo na kraj sa njima? Niti da se brinemo kako treba?''

Trebalo mi je dobrih sat vremena da je smirim i ubedim u to da smo dobri roditelji i da je ovo samo još jedna prepreka u našem zajedničkom putovanju zvanom ''brak''.

N.H.

„Leen... Leen... Leen...", melodično-hrapav glas ponavlja moje ime i time me budi. „Hajde, spavalice.", ovoga puta, glasnije ga čujem.

Niall.

„Mmm...", samo promumlam nešto i samo se okrenem na drugu stranu. Želim da spavam.

„Hajde, srećo, probudi se.", ponovo on. Osetim kako mi skloni kosu sa vrata, a potom i njegove usne na svojoj koži. „Rođendan ti je, malena.", kaže i to me nareta samo da otvorim oči.

Zastanem malo kako bih razmislila i... O, da. Rođendan mi je. Ali bila sam između jave i sna malopre pa toga nisam ni mogla da se setim.

Okrenem se ka Niallu koji je iznad mene. Deluje mi toliko neispavano, kao da je cele noći bio budan. Ako je bio, zar ne bi trebalo da je mrzovoljan? On je uvek mrzovoljan kada se ne naspava dovoljno.

„Srećan rođendan, ljubavi.", prošapuće sekund pre nego što spusti usne na moje. Kratko ih poljubi, a onda se podigne sa mene.

„Hvala.", kažem jako promuklim glasom. Kao da sam satima vikala iz sveg glasa, pa sada ne mogu da govorim normalno. Eto, tako zvučim. „Koliko je sati uopšte?", upitam podižući se u sedeći položaj. Oči me bole koliko mi se spava.