fight for my heart

22. "Ne znam kako niste završili na ulici."

Chapter 22
Sky je sebe smartala kraljicom izbegavanja. Lakše je bilo pretvarati se da problem nije postojao, okrene glavu kada bude spoment i nastavi dalje. Na taj način nije morala da razmišlja. Mogla je da se pretvara da je sve okej, da joj se ruke nisu tresle i da rupa u njenim grudima, koja joj nije dozvoljavala da diše, nije postojala.

Izbagavanje Seana je u početku bilo relativno lako. Izbegavajući Seana kada je živeo manje od dvadeset metara je bilo skoro prokleto nemoguće. Ali na uvrnut način, bilo je bolje. Bilo je bolje imati Seana blizu, koji gura nos u njena posla, kako bi ona mogla da mu odbrusi i sve se opet u krug. Jer u njenom umu, ništa se nije moglo porediti s onim šta je Sean njoj uradio. Sve je bilo na mestu.

Ali kada je sama, Sean joj okupira misli. I čak i kada je on na drugoj strani sveta na poslovnoj konferenciji (ne, Sky nije pitala, Travis je pomenuo u prolazu, Sky nije bilo briga), Sky je bila prepuštena sama sebi da razmišlja o razgovoru – deranju jedno na drugo – koji su imali i šta je Sean rekao. Kako je sve bilo bolno za njega, kako je bio usamnjen i kako je prestravljen zbog toga.

Tanka je linija između ljubavi i mržnje i Sky je polako počela da shvata da nije tačno znala iza koje linije stoji. Ali je shvatila, da nakon svih tih godina, svim svojim bićem je mrzela Seana. No, toliko je prokleto teško bilo mrzeti ga, kada se on neprestano pokušavao izviniti za ono šta je uradio, pokazati koliko mu je žao.

Možda ga Sky nikada nije mrzela. Možda je Sky toliko volela Seana da se, nakon što je saznala da je on nije voleo isto toliko, slomila na komadiće i lakše je bilo ubediti sebe da ga je mrzela nego da prizna, da nakon svega, i dalje ju je bilo briga. Jer to je bila njena slabost. Njoj nije potrebna slabost. Nije imala vremena za to.

Ali isto tako nije želela da nastavi da se muči ovako. Čula je da je Sean došao kući sinoć, čuvši poznati beep zvuk otljučavanja vrata i šuškanje kofera. Sky je fizički morala da se suzdrži da ne ustane i ode do Seanovih vrata. Ne bi znala šta da kaže.

Izvini.

Ja sam čudovište.

Ne zaslužujem tvoj oproštaj.

Ne zna da li može da se natera da kaže to. Jer jednom kada reči budu napustile njena usta, Sean će da nestane. Neće imati ništa više ništa neraščićenog s njim. Izgubiće Seana opet. Ali duboko u sebi, Sky zna da to nije dovoljo dobar izgovor. Ona nikada nije želela da povredi Seana. Ali jeste i to duboko. I morala je da popravi to.

Nije mogla da razume polovinu stvari koje joj je Sean rekao. Sve šta je znala je da je morala da se izvini, bar za stvari koje je razumela i znala da je odgovorna. Možda će jednog dana razumeti sve. Ili možda Sean neće želeti da ima više ništa s njom i onda nikad neće saznati.

"Hej", glas joj prekida misli i Sky skoro poskoči u stolici. Podiže pogled i primećuje Seana kako se približava njenom stolu u restoranu i seda pored nje. Istog trena, konobar prilazi i puni njegovu čašu crnim vinom. Sean se zahvaljuje graciozno, dok Sky sklapa maramicu u svom krilu.

"Poranila si", Sean primećuje, glas prigušen, pokušavajući da zvuči opušteno. Sky zna da je to njena krivica. Zato što je onda napravila ovaj haos. Kriva je za podočnjake ispod njegovih očiju i ograničenih pokreta.

"Ja uvek poranim", Sky odgovara tiho, ne usuđujući se da ga pogleda. Ako to uradi, verovatno će reći nešto glupo i uništiti atmosferu koju su stvorili bez razmišljanja.

"To liči na tebe", Sean se slaže, otpijajući gutljaj svog vina.

Šta ti znaš o meni?, Sky pomisli. Želi da to izgovori naglas, ali se suzdržava.