She changed me

Drugi deo

Polako shvatam da je baš sve što se u mom životu dešava volja sudbine, nešto što se ne može ispraviti. Nisam baš znala da li je moja sudbina nešto čemu treba da se radujem ili nešto od čega treba da bežim. Ionako bi sav moj trud oko bekstva pao u vodu, jer ako je stvarno tako jaka sila koja koja nam daje i oduzima život, od nje se ne može pobeći. Možda je najbolje bilo ostati tu gde jesam, tu s kim jesam. 

Zayn, iako je bio moja prečica do pakla, bio je i moj izvor života. Da nije bilo njega, ne bih osetila tugu, ali ne bih ni saznala kako je kada ti se uzburka krv, kada ti skače adrenalin, kada u isto vreme plačeš i smeješ se. On je na sebi svojstven način znao da me podigne sa dna, samo jednim pogledom je uspevao da mi ulije snagu i želju da nastavim da se borim. Naučio me je sve teorije o životu, i baš za svaku mi je odmah pružio dokaz. Tada sam shvatila, u životu smeš da se osloniš samo na sebe i bez obzira da li si žena, u nekim situacijama moraš da budeš muško. U mom životu bile su to sve situacije. Sem onih kada se pribijem uz njega noću i osetim kako se njegove ruke obavijaju oko mene, te me stegne kao da sam mu nešto najvrednije na svetu. I jesam, ali retko kad je to pokazivao.

"O čemu razmišljaš?" Čujem kako promuklo govori dok polako usporava i stajemo pored puta, jedino što sam u tom trenutku videla bio je on; njegove oči sijale su od sreće, videla sam to, ali je opet bio ispunjen nepoverenjem; strah je bio njegov najveći neprijatelj.

"Šta ćemo sada? Ponovo su me uhvatili. Ovo je već treći put ovog meseca, uništiću sve oko čega se toliko trudiš."

"Potrudi se da se to ne desi."

Zvučalo je tako hladno to što mi je rekao, bez trunke osećanja, uništavao je sve ono lepo u meni što mi se motalo po glavu, a opet, uprkos toj odbojnosti, osetila sam vatru u njegovom glasu, drhtao je, ponovo se plašio, ovaj put za mene. Nije njega bilo briga ni za misije, ni za druge ljude, baš ni za koga i ni za šta, čak ni za sebe nije brinuo, ali je mene čuvao, na svoj način, neshvatljiv, ali iskren.

"Jesu li tebi pretili? Da li se desilo nešto dok nisam bila tu?"

"Zašto brineš toliko, mala? Znam da se čuvam."

Klimnem glavom i ne pitam ga više ništa, a on se pribije uz mene, zagrli me s leđa, te šapne.

"Imam nešto za tebe."

Nisu to bili romantični pokloni, ali pokazivao je ljubav. Želeo je da se čuvam i da budem oprezna, iako mi niko ništa nije smeo. U gradu se znalo da sam ja njegova mala i za sve ostale sam bila nedodirljiva. Baš svi koje znam strepeli su od Zayna i njegovih reakcija, a niko nije uspeo da dopre do njegovog srca i vidi drugu stranu medalje, onu lepšu, slađu, nežniju, onu koju je pokazivao jednom u godini, možda ni tad, ali znala sam da postoji, ja sam je osetila.

"Vidiš ono drvo", pokazao mi je rukom na najtanje drvo u daljini, "pucaj. Želim da te vidim na delu", šaputao mi je dok je pištolj nalazio mesto u mojim rukama, a moji prsti su se polako odvajali od njegovih.

Skoncentrisala sam se, jer nisam želela da ga razočaram. Ni sada, ni bilo kada. Uživala sam i bila srećna baš zbog tog poverenja koje mi je ukazivao. On je u meni ponašao sebe, a ja sam u njegovim očima videla jedinu nadu da nastavim svoj život.

Ubrzo, metak za metkom, izletali su iz pištolja. Mrzela sam taj zvuk, ali on se nije ni pomerio. Odjednom se pojavio osmeh na njegovom licu. Bio je ponosan, to je bilo očigledno, i baš zato sam i ja bila srećna. Za sve sam bila tako hladna, ali sa njim nije moglo tako. On je tražio da predamo sebe u potpunosti, ali nije zahtevao određen način, svako je radio to onako kako je znao. Na trenutke mi se činilo da niko nije pružao ljubav bolje od njega.

"Nisam ni sumnjao u tebe, lepotice", šapnuo je dok me je grlio s leđa i približavao me sebi što je više mogao.

"Drago mi je što to čujem."