She changed me

Peti deo

Niall's P.O.V

Već satima sedim nespokojan i gledam u jednu tačku, ne pomerivši se ni milimetar. Kako to da neko tek tako diže ruke od svog života, ali zato za tuđi daje sve? Da li je to stvarno ljubav ili mladalačka ludost? Ne shvatam. U redu je da zavoliš nekoga, da se trudiš oko njega i delite i sreću i tugu, ali nije normalno da na tom putu staviš sebe u drugi plan i da ti budu bitne samo tuđe želje. Život se ne završava u trenutku kada se zaljubiš. Ne shvatam, još koliko dugo će izdržati tako, da brinu jedno o drugom, a da na sebe uopšte ne misle?

I zašto ja uopšte razmišljam o tome? Moj život je drugačiji od njihovih, nikada nisam bio u situaciji da biram želim li da spasim sebe ili onu koju volim. Ali ako ikada budem bio, verovatno bih nju spasio, jer osoba kojoj predaš dušu, zaslužuje da te ima u potpunosti. Počinjem da zvučim kao Zayn i to mi se ne sviđa. Možda je jednostavno najbolje da zaboravim da njih dvoje uopšte postoje, da nastavim svoj život kao da ovaj slučaj nikada nisam dobio. Bilo bi najbolje, ali ljudi uvek rade suprotno od onog što znaju da je dobro za njih.

"Ponovo samo ćutiš? Šta se dešava sa tobom?"

"Samo sam imao naporan dan proveo sam ceo dan sa Tinom i Zaynom pokušavajući da ih izvučem odande", kažem joj iskreno nadajući se da će me razumeti; ona se namršti kada čuje da spominjem Tinu, ali ja ignorišem njen pogled, te mi ona ništa ne spomene.

"Trebalo bi da se povučeš iz tog posla, loše utiče na tebe, na nas. Pogledaj do čega smo došli, sedimo jedno pored drugog i ne znamo šta da kažemo, nemamo nikakvu ideju šta bi trebalo da uradimo sa našim životima, iliti sa našim zajedničkim životom. Previše si se udaljio od mene."

"Ti si se udaljila od mene, Ana, nemaš razumevanja za moj posao i za svaku devojku koju odbranim optužiš me da mi je ljubavnica. Misliš da mi prija to?"

"Znam da ne, ali razumi moju ljubomoru."

"Ne mogu da razumem. Ljubomorni su samo oni koji su nesigurni u osobu koju vole i ljubav koja ih spaja. Ti očigledno nisi sigurna u ovo što osećamo", kažem joj, te izađem iz sobe, ali čujem je kada prokomentariše.

"Do skoro sam bila, više ne."

Šta se to promenilo i zašto je postala ovakva, nije mi bilo jasno. Bila su to rektorska pitanja-ona koja nemaju odgovor. Ili možda imaju, no ja ih nisam znao. Niti sam se trudio da saznam. Možda zvuči grubo od mene što ovako razmišljam o devojci koja mi je ulepšala pet godina života, ali nekada stvarno zna da bude nerazumna i nepodnošljiva. Uprkos tome, bilo je dana kada je bila neopisivo vesela i kada je mogla sve da shvati, trudila se oko naše veze, ali to se nije dešavalo često.

Shvatim da je već oko 3 ujutru. Ovo je doba kada ona kreće u akciju. Ostavlja za sobom svoj život i sve što se u njemu desilo, radi ono što želi bez razmišljanja o posledicama. Nju je čuvao neko čije ime je budilo samo strah i jezu u ljudima, nju je čuvao neko ko ju je neizmerno voleo, ali on nije čuvao sebe, te samim tim ni ona nije bila zaštićena, jer kada bi se njemu nešto desilo, bila bi slomljena. A to nisam mogao da dozvolim.

Počnem da preturam po papirima o njoj, ubeđen da negde imam upisan njen broj telefona i adresu, s obzirom da sam je branio, moram da imam sve podatke o njoj. Izgleda da to što sam advokat ipak ima neke prednosti. Nakon nekoliko minuta traženja, nađem sve što mi je bilo potrebno i shvatim da ne živi mnogo daleko od mene. Mislio sam da je u pitanju neki zabačen kvart gde se skupljaju oni koji se danju uopšte ne pojavljuju, ali nije bilo tako. Znam ovu ulicu, prolazim tuda često. Pošaljem joj poruku s nadom da nije zaspala. Moram da je vidim.

"Gde si pošao sad?"

"Idi spavaj, Ana, razgovaraćemo ujutru."

Nemam šta drugo da joj kažem. Mrzim kada ljudi daju sebi za pravo da kontrolišu druge. Imam i ja nešto divlje u sebi, ali retko kada to iskazujem. Neukrotiv sam, samo što izgleda da ona to još uvek nije shvatila. Iskreno se nadam da ćemo rešiti sve probleme koje imamo sutra ujutru, jer mrzim ovu napetost koja se razvija među nama.