She changed me

Dvanaesti deo

Ona se pribije uz mene i čvrsto me zagrli, a ja potpuno zaprepašćena, još uvek ne verujem da se vratila u moj život. Ali kada dođem sebi, suze naglo krenu i setim se trenutka kada sam je izgubila. iliti trenutka kada je ona izgubila mene. Svojim odlaskom poremetila sam mnogo toga, ali svesna sam da nisam smela da je ostavim tek tako samu da se bori sa problemima koji su u to vreme vladali u našem okruženju i koji su, pre svega, bili razlog mog odlaska.

Osećala sam se tako loše i usamljeno. Sve ove godine izjedalo me je to što mi je ona bila daleko i što nisam mogla da se posvetim našim razgovorima kao nekada, dok smo noći provodile pričajući o sitnicama koje su nam značile. Vreme je tako brzo prošlo, ali kada te dan osudi na razmišljanje i bol, veoma sporo prolazi. Bolelo je, priznajem, užasno je bolelo. Ali sada imam nju. Svoju sestru. Stavim ruke oko njenog vrata i popnem se na prste da je dohvatim, pošto je bila na štiklama. Osmotrim joj lice i vidim isti onaj osmeh kao nekada, isti pogled, onako tmuran i izgubljen u daljini. Ista je kao pre. 

"Ti", pokušavam da izgovorim, dok mi glas drhti, a ja je držim za ruke i gledam je, "ali kako?"

"Zahvali se dečku", pogleda u Nialla i nasmeje se, a ja se zapitam da li joj je stvarno rekao da mi je dečko i znači li to da je spreman na vezu sa mnom.

"Uradio si to...za mene?"

"Kada si mi ispričala da onako dugo nisi videla sestru, morao sam nešto da učinim, jer sam video koliko si se loše i prazno osećala bez nje. Pogledaj se sada, oči ti se smeju koliko si srećna. To je ono što sam želeo da vidim."

Skočim mu u zagrljaj, on me zavrti i uputi svoje usne ka mojima, ali ja pređem prstom preko njegovih, ne želeći da nam se prvi poljubac desi u policijskog stanici, gde sam došla da spasim bivšeg dečka. Iako moram da priznam da mi baš i ne ide. Tada mi padne na pamet.

"Kako si znala da smo ovde?"

"Niall mi je javio, pošto sam bila na aerodromu kada sam ga pozvala i pitala hoće li doći po mene, a on mi je onda rekao da potražim taksi i da dođem u obližnju policijsku stanicu. Iskreno, mislila sam da si opet ti u problemu, ali vidim da nije tako. Šta se ovde desilo?"

"Sećaš se Zayna?"

"Onog tvog zgodnog crnog jebača?"

"Jebote, Ely...Lakše malo", nasmejem se zbog načina na koji ga opisuje, ali osetim i tračak ljubomore, jer ipak, ne može ona tako da priča o njemu. 

"Izvinjavam se", podiže ruke u znak predaje, "ali ozbiljno, šta se desilo? Je li on u frci?"

"Mhm, pretukao je nekog tipa koji je sad u bolnici i sutra mu je prvo saslušanje."

"Tako brzo? Nemoguće, neko vas jebe u mozak, za to se uvek čeka po nekoliko sedmica."

"U pravu si, ali ovog puta su ubrzali, ni ja ne znam zbog čega", Niall kaže, a ja se osetim pomalo zapostavljeno, jer se stvarno ne razumem u pravne odluke, sem u one sa druge strane zakona.

"Neki zajeban sudija, hm?"

"Tako kažu. Nikoga nikad nije oslobodio krivice, svi slučajevi su mu uspešni, uhvatio je najveće kriminalce; mislim, osudio ih, i njemu se pripisuju svi najveći uspesi u ovom gradu."

"Lakše malo, Zayn nije kriminalac, on je samo..."

"Tvoj prateći vokal u pljačkama, jasno nam je", oboje se nasmeju. 

Koliko god situacija bila ozbiljna, već mi je mnogo lakše, s obzirom na to da je ona tu i više nisam osuđena samo na muškarca. Priznajem, ta osuda mi nije tako teško pala, jer su obojica tako lepi, i zgodni, i pametni, i savršeni, i jebem ti... Ali stvarno, mnogo sam opuštenija otkako se ona pojavila. Iako stoji pored mene tek nekoliko minuta, već mi je mnogo bolje i lakše mi je. Osećam da sam se rotirala u ugao sreće i odjednom sve gledam sa vedrije strane. Zar stvarno tako utiče na ljude dolazak osobe koja vam je toliko bitna?