She changed me

» Neočekivana istina

Author's note

Iskreno se nadam da je u pitanju samo to što nemate vremena, na odmorima ste ili se spremate za školu. Ako nešto radim pogrešno, volela bih da mi to kažete. Videla sam da prošli deo i niste mnogo čitali kao one ranije, možda je to zato što ga neki nisu primetili, ali želim da mi kažete ako je nešto drugo u pitanju. Užasno me zanimaju vaše reakcije dok budete čitali ovaj deo, otkriće se mnogo toga što vas je u prošlom zbunilo. Kraljica drame se vratila. Volim vas!

Svako od nas, kao Mesec, ima skrivenu stranu koju ljudi ne vide.

Mark Tven

***

Zayn's P.O.V

Tri su dana prošla otkako je nigde nisam video. Čekao sam na našem mestu satima, nije se pojavila. Juče sam čak tu i spavao i smrzavao se kao najveća budala na svetu. Dok mi se koža ledila pod pahuljicama, umirao sam od želje da me ugreju njene ruke. Jutros, kada sam se probudio na ovom prostranstvu, sneg koji je osvetleo moj tamni grad, činio mi se tako nestvarno, a opet, vraćao je na trenutak kada sam je nakon toliko vremena video ovde.

Tada mi je palo na pamet. Zašto ne bih otišao do njihovog stana? Ne bi bio prvi put, ionako sam je već nekoliko puta pratio da vidim kuda ide kada se rastanemo. Morao sam da znam gde je, kako bih je potražio u slučaju da se desi nešto loše – u slučaju kao što je ovaj sada. Ubeđen sam da je izbio neki haos, nemam pojma zašto i kako, ali njeno „vidimo se" ne znači da nestane i da je nema nigde. Ko zna šta joj se desilo.

Stresem sneg sa sebe i uputim se ka zgradi u kojoj živi sa Niallom. Srce mi zalupa brže nego inače. Siguran sam da se desilo nešto loše. Jebem ti šesto čulo. Ubrzam, shvativši da će me ubiti ova napetost ako je ubrzo ne vidim. Približim se zgradi i skamenim se kada ugledam širom otvorene prozore. Po ovom nevremenu? Nemoguće! Pa nisu toliko ludi.

Utrčim u zgradu, tražeći njihov stan od vrata do vrata. Sa leve strane, na drugom spratu primetim njegovo prokleto prezime na vratima. Ubija me pomisao šta bi se moglo desiti ako on sada otvori. Ne znam kako bih se zaustavio i strah me je da ću možda poludeti i krenuti na njega, s obzirom na to da mi je uzeo ono najbitnije, jedino vredno što sam imao u životu.

Nakon dugog stajanja pred vratima i neprestanog lupanja, shvatim da ovde nema nikoga. Šta se ovde prokleto desilo? Naježio sam se kao nikada pre, strah me je zakopao. A onda u jednom trenutku, vrata do ovih se otvore i odmah pogledam u tom pravcu. Iz stana izlazi malo starija žena, oko pedeset godina, vezane kose u punđu. Pogleda me umiljato i u tom trenutku shvatim da godinama nijedna žena nije tako usresredila pogled na mene. Mogla bi da mi bude majka. Samo što mene moja majka nikada nije tako gledala.

„Sine, šta tražiš?"

„Možda možete da mi pomognete, tražim Tinu i Nialla. Žive u ovom stanu, oni su..."

„Da, da, znam o kome pričaš", blago se nasmeje, a zatim primetim zabrinutost na njenom licu, „potrebni su ti hitno ili?"

„Moglo bi se reći."

„To će biti malo teže, dete. Oni su se odselili pre nekoliko dana."

Ostanem ukopan u mestu, kao da sam dobio hiljadu šamara odjednom ili kantu hladne vode na glavu. Pa možda bi mi to bio manji šok, lakše bi mi palo. Prođem rukom kroz kosu, pogleda usmerenog na ovu ženu. Nema razloga da me laže, vidim iskrenost u njenim očima. Ali to ne može da bude istina. Naterao ju je, ucenio. Nešto od toga. Nije dobrovoljno otišla, siguran sam.

Ali...onda se setim. Rekla je da odlazi. Ne. Ne. Ne. Ne može biti istina.

„Kako su se odselili? Nemoguće!"