She changed me

Treći deo

Opasnost je postojala samo u njegovim očima, bila je to subjektivnost, ništa posebno. Uvek je umišljao da milioni života zavise od njega, ali zapravo, postojao je samo jedan život koji je bio u njegovim rukama: moj. Prisećam se dobre devojčice koja sam nekada bila, klinka sa kikicama i ogromnim ambicijama, jedan od boljih učenika u razredu, ona koja nikada nije ostajala posle škole sa društvom. Tako mirna i povučena, doživela sam nagli preokret u trenutku kada se moj pogled pun nade i maštanja susreo sa njegovim hladnim.

Zavolela sam tu hladnoću, iako sam ga samo jednom videla, nisam mogla da zaboravim te smeđe oči i poželela sam da zauvek budem kraj njega. Nisam znala ko je, čime se bavi, nisam znala baš ništa o njemu, ali verovala sam mu. Promenila sam se, promenila sam sve navike, samo da bih mu bila bliže. Sada sa njim ona nežna, vesela devojčica beži od svetla i krije se u tami da bi preživela.

Kada mi kaže da ovo nije igra, samo mi pokazuje koliko mu značim, itekako je igra, ali ona u kojoj pobednik osvaja dušu suparnika. Bila sam mu suparnica jedno vreme, dok me nije prisvojio. Nikada nisam bila ravnopravna sa njim, jer moj temperament bio je mnogo jači, ja sam bila jača. Žena sam, mogu da imam sve kao na dlanu. A sada, u ovakvim trenucima teram ljubav u stranu, zato što nema mesta za nju. Tu smo sada samo on i ja. I još jedna pljačka.

Niall's P.O.V

"O čemu razmišljaš celo veče, šta se dešava?"

"Danas sam spasio jednu devojku. Mogla je da dobije dugogodišnju kaznu. Zamisli, tek je napunila 18, a svake sedmice je optužuju za neku pljačku."

"Da li je lepa?"

"Ana, molim te! Pričam ti kako se uvalila u probleme, a ti me pitaš da li je lepa? Stvarno? Zar mi nakon 5 godina veze još uvek ne veruješ?"

"Nije u tome stvar, samo...A zašto si se spasavao ako je kriva?"

"Zato što je još mlada, zaslužuje novu priliku, još uvek ima vremena da popravi svoj život."

Zapravo, verovao sam da nije kriva. Ni sam ne znam zašto, ali u dubini duše, molio sam se da nije uradila ništa. Posmatrao sam je kad je ulazila, imala je stav, nije se ničega plašila. Ali mene je plašilo to što joj je bilo svejedno da li će ostati u zatvoru ili će otići kući. Zar je moguće da jednoj tinejdžerki uopšte nije bitno šta će se desiti sa njom? Ne mogu to da shvatim, koliko god se trudio.

Mota mi se to po glavi ceo dan. Da li je naterana da radi stvari koje radi ili misli da će joj popularnost porasti ako je budu viđali sa bandama ovog grada? Kako može da pronađe sreću bivši huliganka prve klase? Zatvor nije za devojke, pogotovo ne onakve kao što je ona. Neiskvarena je, ali puna mržnje. Hladna je, mrzi život, kao da joj se nikad ništa lepo nije desilo.

Čuo sam je kada je govorila da ovo nije život, a njeni pogledi govorili su mi više nego išta. Iako me je pogledala samo dvaput. Ali video sam da se ne plaši, kao da je štiti neko jak, kao da sme baš sve što joj padne na pamet. Možda u tome i jeste suština, možda je pronašla zaštitu u gradu bez svetala, u tamnim sobama bez ljubavi, u lavirintu svoje duše. Možda je pronašla sebe tako. Ili je izgubila sve.

"Ne razmišljaj toliko o tome, ako je pametna, neće se baviti više time i gotova stvar, zašto gubiš vreme misleći o tome? Stalno se dešavaju ovakve stvari, i sam znaš, baviš se takvim poslom gde ne bi trebalo da upetljaš osećanja i svoje mišljenje, budi objektivan i radi ono što moraš, tako je najbolje."

Znao sam da je bila u pravu i trebalo bi da je poslušam. Uostalom, kraj mene je atraktivna žena koja me čini srećnim već godinama, kraj mene je žena koja me razume u svakom trenutku i pruža mi ljubav. Zašto mi se misli kreću drugim putem, zašto dozvoljavam da posao toliko utiče na mene? Trebalo bi samo da se udaljim od svega i da provodim malo više vremena sa jedinom osobom koja me uvek čeka, voli i čini me srećnim. Trebalo bi, ali ne mogu.