She changed me

Prvi deo

Tu, u uglu zatvorske ćelije, krila se još jedna neshvaćena duša. Po prvi put u životu plašila sam se da bih mogla da ostanem sama i da bi svi moji ciljevi tek tako mogli da nestanu, kao potopljene lađe, i da nikada više ne bih mogla da ih pronađem. Šta ako moje snove ponese vetar života? Šta ako se nikada ne probudim iz svojih košmara? Šta ako su oni postali stvarnost? I ne znam šta mi je bilo gore, tama koju su svi mogli da vide ili tama koju sam samo ja videla. Moj strah ovoga puta bio je neuporedivo veći od svih prošlih, ali nisam znala zašto, kada je situacija bila svakodnevna. Sve se ponavljalo, sve je ostajalo isto, samo sam se ja menjala.

Nisam ja bila hladna prema ljudima, oni su bili hladni prema meni. Ali vremenom, prestalo je da me boli i nisam tragala za lepim rečima, toplim zagrljajima i iskrenim ljubavima. Jedino što mi je bilo potrebno bilo je bekstvo od svega. Od svih. Da se sklonim na nekoliko dana negde gde ću biti sama sa svojim mislima, jer su mi i one dovoljno problematične, ne treba mi još neko pored njih. Sve sam uvek i mogla da uradim sama, da se upletem u neku glupost i da se sama izvlačim iz nje.

Zato sam sada tu gde jesam. Osećam kako me hladnoća seče i kako me stiskaju zidovi ove ćelije, kao da pokušavaju da dopru do moje duše i prenesu joj poruku. Ali ne ide im, ja ne dozvoljavam. Ne može neka glupa okolnost da promeni moj način života, koji i nije baš na zavidnom nivou, ali ne dam da me menjaju. Previše je bilo promena. U suštini, sviđa mi se ova tama, uživam u noćima provedenim ovde, hladnoća ne ubija, samo ojačava. I ne znam koga tačno ubeđujem, kada ni sama ne verujem u to, ali najgore je verovati nekome. Poverenje tako brzo nestane i izdaju te osobe za koje bi do juče i život dao. Zašto bi uopšte i davao život za nekoga? Niko se neće žrtvovati zbog tebe, nikada. Sam si se rodio, sam živiš.

"Vreme je, dođi."

Čujem muški glas i vidim kako otključava, te čeka da izađem iz ćelije. Očigledno je da sam zaboravila da svemu što je lepo dođe kraj. Samoća. To je ono što mi se svidelo dok sam bila ovde. Nije bilo nikog oko mene, nikog ko bi preispitivao moje odluke i tražio od mene da budem ono što nisam. Ali ipak ostavim za sobom taj kutak u kom sam na neki način uživala danima i pođem za ovim muškarcem, nadajući se da je ovo kraj i da mi je povratak kući zagarantovan.

"Čeka te advokat, znaš to", on mi kaže upitnim tonom, a ja odmahnem glavom, shvativši da nemam advokata, a niko ga sigurno nije unajmio; možda su pogrešili osobu.

"Kakav advokat? Ja nemam to čudo", kažem mu, a on se nasmeje.

"Ti si kao dete koje se svađa sa mamom oko lizalice. Od ovoga ti zavisi život, jesi li svesna toga?"

"Ovo nije život."

Pogledao me je čudeći se mojim rečima, ali nije ništa rekao. Verovatno je i shvatio šta sam želela da mu kažem, ko i ne bi. Ali sam opet na neki način zadovoljna onim što imam, iliti onim što jesam. Jer da nisam baš ovakva, gazili bi me, baš kao i svaku ženu; ponižavali bi me i imao bi me svako. A ja nisam za svakoga.

Uđem u sobu za saslušanje i ugledam dvojicu muškaraca kako sede jedan preko puta drugog. Čuvar me uputi na mesto na kom bi trebalo da sedim i primetim muškarca plave kose kako gleda moje podatke. Začudim se, jer sam očekivala sud ili nešto veće, volim da pravim pometnju, šta ću, takva sam. Ali ovo mi deluje previše mirno i tiho, previše dobro da bi bilo istinito. Znam da ovo mesto nosi određenu nevolju i nešto što će mi poremetiti život, svesna sam toga. Ali opet se prepuštam. Spustila sam gard i nemam želju da se borim, osećam se zaštićeno dok je moja sudbina u rukama osobe koju nikada u životu nisam srela.

"Pa, mislim da je previše glupo da ti se obraćam sa "gospođice" ili da te oslovljavam prezimenom, ionako si ovde skoro svake sedmice, zar ne, Tina?" Inspektor kog sam veoma dobro znala mi se ruga, donekle i ima pravo na to, ovo je njegov teren i sve što kažem može da bude upotrebljeno protiv mene, ali osećam se nelagodno i prljavo dok ga slušam kako priča o meni.