She changed me

Šesti deo

Niall's P.O.V

Lepo je probuditi se u miru i tišini, a još lepše je kada ti jutarnje sunce izmami osmeh, jer imaš nešto što pamtiš od prošle noći. Samo ti i tvoje misli. Niko drugi, to je pravi dar, sve ostalo pada u vodu. Teško je izaći na kraj sa ljudima, zato što ti svakog dana pokazuju novo lice, ono o kojem nisi ni maštao da postoji. Mrzeo sam dvoličnost, no suočavao sam se sa njom skoro svakog dana. I nikada, baš nikada nisam pobedio, jer ja sam bio jedan, a njih milion.

Setim se da preda mnom stoji pretežak zadatak i nisam mu se radovao. Trebalo je da razgovaram sa Anom i da joj objasnim moj sinoćni odlazak, ali nisam imao potrebu za tim, nisam želeo baš ništa da joj ispričam, jer sam znao da ne bi razumela. Mnogo se promenila, čak i ona za koju sam garantovao da će uvek biti tu i razumeti me, šta god bilo u pitanju. Pogrešio sam, i to mnogo, jer me nije ni za jedno sitnicu dosad razumela.

Već čujem njene užurbane korake i padne mi mrak na oči, jer ne znam kako najbezbolnije da joj kažem da ne mogu da živim sa njom ako odluči da mi zvoca onako za sve što kažem ili uradim. Nisam dete, imam pravo na svoje mišljenje. Pa čak i deca imaju pravo na to, a mene su ovi zidovi gušili, bio mi je potreban odmor, želeo sam bekstvo odavde. I ne znam kako sam se toliko promenio za nekoliko dana i šta je uzrok mojih budalastih želja, ali znao sam da moram da ih ostvarim.

"Dobro jutro", promrmljam, dajući joj do znanja da nisam raspoložen za svađu i da ne želim da mi upropasti ovaj dan.

"Gde si nestao sinoć? Misliš li ti da ću ja da trpim onakvo ponašanje?"

"Rekao sam dobro jutro", sada već malo grublje govorim, jer mi u trenutku digne pritisak i pobesnim; neopisivo je koliko žene mogu da iznerviraju samo jednom rečenicom.

"Šta vrištiš? Nisam gluva", pokaže mi da sednem do nje i daje mi kafu, "mislim da bi bilo u redu da mi kažeš šta se dešava sa tobom."

"Sa mnom? Prestao sam samo da dišem i počeo sam i da živim, šta je tu toliko loše? Ponašaš se kao da si mi mama, naređuješ mi kad da dođem. Shvataš li ti da nikada nisam bio u ovakvom kavezu? Gušiš me svojom ljubomorom i konstantnim zanovetanjem, kada će ti dosaditi?"

"Niall, ja...", gleda u pod i bori se sa sobom da mi nešto kaže, no ja ne želeći da čujem, okrenem se i odem, ali njen glas me zaustavi, "prevarila sam te."

Okrenem se prema njoj i vidim da ne može da me pogleda u oči, a meni se u tom trenutku zgadio ceo svet i poželeo sam da je sve što je sada rekla laž, ogromna laž. Ali nije mi izgledalo kao da se šali. Kada te izda poslednja osoba kojoj si verovao, shvatiš da tvoj život više nema smisao i da si ga proveo preživljavajući, a ne živeći. Prelazili smo iz dana u dan baš kao iz laži u laž, bez prestanka. Bilo je tako besmisleno. Sve što sam gradio tolike godine jedna rečenica je uspela da poruši. Kad me je lagala dosad, mogla je još malo, da bar mislim da sam stvarno srećan.

"Molim?"

"Sedi, želim da ti ispričam sve."

Nisam bio siguran mogu li da shvatim, ali želeo sam da čujem. Želeo sam da znam šta joj je to nedostajalo pored mene, pa je potražila utehu u tuđem krevetu. Nisam bio dovoljno dobar, nisam je voleo i pazio kao malo vode na dlanu? Nisam joj pružio sve što sam imao? Ne znam šta je od mene htela i šta sam toliko promašio, ali želeo sam da čujem za šta me je toliko krivila.

"Dakle? Slušam."

"Bilo je to dok si putovao u Miami. Sećaš se, branio si nekog muškarca koji je bio optužen za ubistvo. Bila sam u krizi, zato što nisi nekoliko dana zvao, mislila sam da si me zamenio nekom devojkom na koju si tamo naleteo i tada se pojavio on."