Odabranih pet (ReUploded NOT FINISHED)

Povratak

Poslusajte pesmu i recite mi da li odgovara poglavlju
                               ***
Boruto POV
Ušao sam u kuhinju i video Mogami kako postavlja sto za doručak.
,,Ustao si?''- pitala je pružajući mi šolju sa mlekom.
,,Hvala.'' Uzeo sam gutljaj.
                          ***
(sećanje)
,,Mama, zašto se sestra sama ne hrani?'' Sedeo sam na kauču i posmatrao  kako majka daje mojoj sestri mleko.
,,Mala je.''- odgovorila je.
,,Ti voliš nju više od mene.'' Prekrstio sam ruke i namrštio se. ,,Odakle sad to?'' Gledala me je nežnim očima.
,,Pa, mnogo više s njom provodiš vreme.''- priznao sam.
Pokazala mi je da dođem. Popela me je na kolena.
,,Sestra je mala. Ne može sama da se hrani. Kada poraste vas dvoje ćete se super slagati.'' Otac je ušao u kuću.
Poljubio je majku i sestru, a mene protresao po kosi.
                      ***
Spustio sam čašu na sto.
,,Želim da idem kući.''
,,Zašto? Šta ne valja?''
,,Nedostaje mi porodica. Hvala Vam što ste me spasili i brinuli se o meni. Hvala Vam za ogrtač. Znam da Vam Mogami nije pravo ime, a ja još uvek ne mogu da Vas se setim. Voleo bi da mi kažete Vaše pravo ime.''
,,Nema potrebe. Saznaćeš ga, kada to bude potrebno. Videćemo se još.''
Poštovao sam ovu odluku. Krenuo sam ka Konohi. Šunjao sam se kroz drveće, jer nisam želeo da me bilo ko vidi. Prišunjao sam se prozoru kuće. Roditelji su pričali. Nisam hteo da koristim Occucuki sluh, da ih prisluškujem. Nije u redu! Himawari nije bila tu. Odlučio sam da sačekam da otac ode. Nisam imao snage da se sretnem sa njim. Nakon nekog vremena, primetio sam kako sestra dolazi. Lepa je. Hoda tako ponosno. Nasledila je očevo preterano samopouzdanje i divlje ponašanje. Upravo zbog toga je volim. Ušla je u kuću, poljubila oca i majku, sela za sto i počela veselo da priča. Majka je stavila kolače na sto. Gledajući u sve to, osetio sam težinu na duši. Ne želim da plačem. Ne više.
                         ***
Nakon sat vremena, otac je izašao. Čekao sam još malo. Majka i sestra su ustale sa stola, tako da sam sada mogao slobodno da prođem ispod prozora. Stajao sam ispred vrata. Nešto mi nije dalo da pokrenem ruke i zazvonim. Uzdahnuo sam i napokon uspeo da stavim prste na zvono.
,,Uđi!''- čuo sam majčin glas. Poslušao sam i zakoračio u kuću. Svetlo je bilo mnogo jače, nego ono na koje sam navikao u poslednjih godinu dana. Skinuo sam cipele i produžio u kuhinju.
,,Dobar dan.'' Sestra i majka su se u isti mah okrenule. Hinata je krpom posušila ruke. Ona i Himawari su stajale nepomično.
,,Mogu li da dobijem zagrljaj?''- pitao sam.
Sestra mi je prišla i stegla me.
,,Tako sam srećna da si dobro.''- rekla je.
Majka me je zagrlila sa suzama. Bilo je toplo. Sigurno.
,,Šta ti je Kawaki radio? Bilo je kao... kao da umireš.''- pitala je sestra.
,,Ne želim da govorim o tome. Ni sada ni bilo kada.''
,,Himawari.''- prekorila je majka.
,,Mama, kako je otac? Jel bilo nekih napada na Konohu?''- pitao sam.
,,Sve je u redu. Bilo je poprilično mirno od tvog odlaska.''
,,Hima, možeš li da mi učiniš jednu uslugu?''
,,Naravno. Šta god želiš.''-rekla je. ,,Kaži Šikadai i Saradi da sam dobro, ali da još nisam raspoložen da ih vidim. Reci im da se ne ljute na mene zbog toga.''
,,Idem, odmah.''
,,Želiš li da pojedeš nešto?''- pitala me je Hinata. Odmahnuo sam glavom.
,,Mama, kada je otac čuo da sam na misiji, kako je reagovao.'' Ovo pitanje ju je iznenadilo.
,,Isto kako reaguje kada si na drugim misijama.''
Stavila je činiju ramena ispred mene. Probao sam da jedem. Hrana mi se vraćala.
,,Ne mogu da jedem. Šta mi se dešava?''
,,Ne znam. Biće sve u redu.''- rekla je.
,,Mogu li da izađem na vazduh?''- pitao sam.
,,Zar nisi umoran?''- pitala je. Odmahnuo sam glavom i izašao.
                                ***
Išao sam Šumom Smrti. Hteo sam da ostanem sa majkom, ali, osetio sam to. Želela je da me pita šta mi se dešavalo u Crnom zamku. Nisam mogao da podnesem taj pogled.
Video sam Kawakia iza mene. Počeo sam da trčim. Šta sada želi? Osetio sam kako mi se dlanovi znoje. Pao sam. Kada sam se ponovo okrenuo nije bilo nikoga. Morao sam da sednem negde kako bi se sabrao. Smestio sam se na drvo. Sve oko mene bilo je tako sablasno tiho. Plašio sam se još više. Osetio sam da mi trnu stopala, lupanje srca, vid mi je zamagljen, gušim se. Pošto sam bio medicinski nindža, prepoznao sam simptome. Paničan napad.
,,Dobro. Dobro. Smiri se. Diši. Proći će. Nikoga nema tamo. Sve si umislio.'' Uspeo sam da se smirim, međutim, nisam se više osećao bezbednim u šumi. Potrčao sam kući.
Ušao sam u sobu i počeo da premeštam nameštaj. Sto, krevet, ladice.
,,Šta radiš, mili?'' Hinata je stajala na vratima.
,,Želim da promenim sobu.''- rekao sam uspaničeno.
,,Kako to misliš?''
,,Boju zidova, nameštaj, postere.''
,,Zašto?''
,,Ne mogu više da je gledam. Uništena je.''
,,Kako misliš uništena je. Niko ništa nije dirao dok si ti bio odsutan.
,,Samo želim promenu.''- jednostavno sam odgovorio.
,,Ne gledaj me tako.- rekao sam posle kratkog vremena.Nisam lud''
Ušao sam u gostinjsku sobu i seo na pod. Hinata je došla za mnom. ,,Zaboravio si da vratiš sve na mesto.''- opominjala me je.
,,Uradiću to kasnije.'' Želeo sam da me ostavi samog.
,,Želiš da se vidiš sa Micukijem i Šikadaiom. Mogu da dođu ovde. Možete da pravite žurku. Himawari i ja ćemo otići kod Hijasija. Oni su ti prijatelji. Sigurna sam da bi bili srećni da čuju da si ok.''
,,Mama, to što su mi prijatelji ne znači da moram da ih viđam svaki sekund, svakog dana.''
,,Hajdemo u tvoju sobu da razgovaramo o tome.''
,,To nije moja soba! Ovo je moja soba!''-podvukao sam.
Majka je sela pored mene.
,,Šta ti se desilo? U toj sobi.'' Uzdahnuo sam.
,,Kawaki je igrao igru sa mnom. Kada bi kuća bila prazna, ulazili bi smo u tu sobu.''
,,Kakvu vrstu igre ste igrali?'' Hinatin glas je poprimio ton zabrinutosti.
,,Istina ili izazov. Na kompjuteru bi se pojavili prozori. Šta god da izaberem istinu ili izazov bilo bi strašno. Kompjuter mi je brojao vreme. Ako bi birao istinu, bio bi vezan za stolicu. Izazovi su bili razni.'' Okrenuo sam glavu. Nisam više mogao da pričam.
,,Ovo je tvoja soba. Šta god ti želiš,dušo, zidove u novoj boji, postere, kompjuter... možeš to da imaš.''
Čulo se otvaranje vrata. Otac je došao.
Spustio sam se.
,,Dobro došao kući, sine.''- rekao je sudarajući pesnice sa mnom.
,,Šta si toliko dugo radio na Mesecu?''- pitao je.
,,Neka istraživanja.''- slagao sam. Zabrinuo sam se koliko postajem dobar u laganju.
,,Možemo li da treniramo?''- pitao sam.
,,Zar nisi umoran?''- čudio sam. Odmahnuo sam glavom. Bilo mi je potrebno nešto da skrenem misli sa svega što sam pričao majci.
,,Šta je s tobom? Čakra ti ima drugačiji tok.''- primetio je otac tokom treninga.
,,Izvini. Nakon završene misije nisam vežbao dva meseca.'' Još jedna laž.
,,Zbog toga je Hinata bila onako zabrinuta.''- zaključio je.
Nakon treninga sam osećao umor, tako da sam ušao u moju novu sobu i zaspao.
                           ***
Hinata POV
Pošla sam u Borutovu sobu. Sigurno se nije pokrio. Pažljivo sam otškrinula vrata, kako ga ne bi probudila. Ležao je na stomaku. Po licu mu se videlo da je izmučen. Prišla sam mu kako bi ga pokrila. Trgao sam.
,,Šta ti je, sine? Mama je. Zašto se trzaš?''
,,Gde sam?'' Počeo je izgubljeno da se okreće i posmatra sobu.
,,U kući si. Siguran si.''- uveravala sam ga.
,,Mama, Kawaki može da dođe u ovu kuću. Kada god poželi.''
,,O čemu pričaš?'' Nisam uspela ništa da razumem.
,,Occucukiji ne mogu da uđu u kuće ili neke druge objekte, ako ih neko ne pozove unutra. Dok sam bio s njim, naterao me je da to uradim. Sada može da dođe u ovu kuću kada god hoće.''
,,Ne brini. Tata je tu. On te štiti. Ja sam tu. Niko te više neće povrediti. Obećavam.''
,,Znaš da ne možeš to da obećaš. On je rekao da će da vas ubije. Tebe i tatu.''
,,Ne može nam ništa. Veruj mi. Kada je zajedno, naša porodica je jača od svega.
Čulo se zvono.
,,Mama, to je Sarada. Reci joj da ne mogu da je vidim. Ne još.''
Klimnula sam glavom i sišla u hodnik.
Sarada je na vratima.
,,Čula sam da se Boruto vratio.''- uzviknula je veselo. ,,Kako je?''
Odmahnula sam glavom.
,,Molim Vas dozvolite mi da ga vidim.''- insinstirala je.
,,On kaže da još nije spreman da te vidi.''
,,Ali, uvek je bio tu za mene. Molim Vas pustite me da budem tu za njega, takođe.''
,,Razumem kako se osećaš, ali stavi sebe u njegovu poziciju. Preživeo je strašne stvari. Suviše mu je stavljeno na pleća. Svi pokušavamo da budemo heroji, ali nekako Boruto je uvek onaj koji završi povređen.''
,,Da. Upravu ste. Samo... Nedostaje mi... Recite mu to.''
,,Naravno da hoću.''- rekla sam. Devojka se elegantno okrenula i otišla.