Odabranih pet (ReUploded NOT FINISHED)

Himawarine ljubavi

Boruto POV
Budim se i gledam kroz prozor. Još nije svanulo. Gledam na sat. 4 ujutro. Ustajem i proveram torbu  sa oružijem. Dimne bombe, šurikeni, svitci sa različitim namenama, sve je tu, iako sumnjam da će mi bilo šta od toga pomoći u borbi protiv duhova koji su stvorili ovaj svet. Gledam u svoj znak. Počinjao je na gornjoj strani šake, a završavao se na pola ruke. ,,Te tvoje oči će oduzeti sve od tebe, odabrani!'' Otišao sam do kupatila i pogledao u ogledalo. Moje oči... Šta je toliko posebno u njima? Tensegan kao i svaki drugi. Plave oči kao i svake druge. Pogled mi je pao na znak na mom čelu. Žmarci su me prošli kičmom. Taj znak je povezan sa znakom na mojoj ruci. Ne znam kako, ali, jeste.
Uzeo sam torbu sa oružijem i ogrtač i izašao napolje. Čuo sam cvilenje. Sedam godina star buldog izašao je iz kućice i cvileo, kao da je znao da odlazim.
,,Bar ti žališ što idem.'' Onda mi je kroz glavu prošla činjenica o kojoj nisam ranije razmišljao. ,,Gde ću sa psom? Ne mogu i njega da povedem.'' Onda sam se setio. Pre nego što odem, postoji neko s kim moram da razgovaram.
Došao sam do kuće Učiha i pokucao na vrata. Otvorio ih je Saske. ,,Boruto. Šta ti radiš ovde, ovako rano?''
,,Ujače Saske. Moram da porazgovaram s Vama. Hitno je!'' On je klimnuo glavom i obukao svoj ogrtač. Sedeli smo na klupi koju je sam napravio ispred kuće.
,,Mislio sam da više nikada neću pričati s vama, nakon svega kroz šta ste me naterali da prođem zbog Sarade.''- priznao sam.
,,Napisao sam ti pismo izvinjenja.''- pobuni se Saske.
,,Pismo?''- gledao sam u njega kao u vanzemaljca.
,,Sarada ti ništa nije rekla? Kada ti je bio rođendan, dok si bio u Zamku, tvoji prijatelji su hteli da proslave tvoj rođendan. Kupili su ti poklone i sastali se kod Zmijine jazbine. Tad sam joj predao pismo i rekao da ga stavi sa poklonima.''
,,Niko mi ništa nije rekao o tome. U svakom slučaju, moram da pričam sa nekim o ovome, a nemam nikoga, tako da sam se setio Vas.''
,,Čuo sam za Iruku. Mora da je Naruto teško podneo njegovu smrt.''
,,Teško? To nije dovoljno jaka reč. Nikada ga nisam video takvog. Mene je okrivio za sve i isterao me iz kuće.''
,,Probaj da ga razumeš. Bio mu je kao otac.''
,,Ali, ja nisam kriv za njegovu smrt! Otac me mrzi! Misli da sam monstrum!''
,,Šta ćeš sad?''
,,Predaću se duhovima. To je jedini način da pobedim Kawakijem.'',
,,Da li si siguran da si spreman?" Saske je pričao sa mnom kao roditelj.
,,Nemam izbora. Kawaki može svaki čas da napadne selo, a i ne mogu da dozvolim da još ljudi strada zbog mene."
,,Zašto misliš da te Sarada mrzi?" Nadao sam se da me ovo neće pitati. Preko volje sam mu ispričao svađu od sinoć.
,,Ista majka,"- rekao je. Iznenadio sam se, jer sam mislio da će se okomiti na mene. ,,Sada to nije važno." Potapšao me je po ramenu. ,,Znaš li kuda treba da ideš da bi došao do duhova?"
,,Saznao sam da mapa za tako nešto ne postoji. Planiram da odem do Duha svetlosti, koji se nalazi u oazi u selu Peska.Možda ona zna nešto o tome. Ako to ne uspe, idem do Hamure."
,,Hamure? Ali, zar tebi nije zabranjen odlazak na Mesec?"
,,Odabrao sam da štitim iz senke. To ću da uradim, ne bitno kolika je cena. Zaštitiću sestru." Saske je ustao i ušao u kuću. Pomislio sam da sam ga iznervirao, ali nije bio slučaj. Vratio se noseći mač i nindža traku. ,,Ovaj mač je pripadao Itačiju..a ovo"- rekao je pokazujući na nindža traku ,,je moje." Traka je bila iskrzana pri krajevima gde se vezivala, a znak sela Lista ogreban. Otac mi je pričao bitku između njega i Saskea kod Doline kraja. 
,,Zašto mi dajete nešto što Vam je bitno?"
,,Zato što si ti moj prvi učenik i jako me podsećaš na Itačija. Dajem ti to za sreću.Postoji nešto što moraš da zapamtiš dok budeš bio tamo. U svakoj tami postoji svetlo. Samo treba da ga nađeš."
Naklonio sam se. ,,Hvala Vam puno. Za sve što ste učinili, ali moram da zatražim jednu uslugu. Recite sestri gde sam." Nakon pozdrava sa njim, udaljavam se. Na trenutak razmišljam da li je pametnije da odmah odem na Mesec. Duh svetlosti je naselio oazu pre trideset osam godina, što u poređenju sa vremenom u kom su duhovi stvarali Zemlju i Mesec i nije bilo tako davno. Bolje je da direktno odem na Mesec, ali ne smem da se transportujem tamo. Tako bi bio lako uočljiva meta za Tonarija i njegovu vojsku. Prizivam sokola i penjem mu se na leđa. Dolazak na Mesec na ovakav način je dosta komplikovaniji. Prvo moram da idem do Demonske planine, koja se nalazila između sela Magle i Oblaka i onda da se nadam da će mi se unutar planine otvoriti prolaz do Meseca. Dok sam uzletao u visoko nebo, osetio sam kako mi se pluća pune čistim vazduhom. Izračunao sam. Do tog mesta mi treba pet do šest sati. Tamo bi trebalo da budem do 11. To mi baš ne ide u prilog. Šta ako tu prostoriju čuvaju određeni ljudi sa Meseca. Nema šanse da me ne primete u po bela dana. Zatvorio sam oči, ali na bilo šta da pomislim, bilo je bolno, kao kad se posečeš na oštricu noža. Odlučio sam da ne bežim od bola, već da mu se prepustim. Pustio sam najbolnija sećanja u um. Crni Zamak, sinoćno očevo ponašanje,Kišimoto iz prošlosti i današnji Kawaki, Leeova smrt... Zahvaljujući Crnom Zamku, moje telo je bilo otporno na bol i hladnoću, ali moj um je uprkos znanju koje sam posedovao bio ranjiv. To je razlog zbog kog je Kawaki uspeo da stvori ona priviđenja. Ali, da li sam stvarno ojačao um u dovoljnoj meri. Da li je moguće da ti um bude ranjiv,ako ti je srce otporno na bol? Da je stvarno tako, ne bi me povredila očeva sinoćna reakcija. Da li sam zaista otporan na fizičku bol. To što sam uspeo da preživem bič, davljenje, prženje kože, ne znači da me takve stvari ne bi povredile, ako bi se ponovo desile. Setio sam se kako sedim u biblioteci Meseca i čitam debele knjige koje mi Tonari daje. U nekoj u njih se zaista nalazila mudrost, samo što nisam mogao baš sve da shvatim sa 13 godina.
Kada ga pogodi osećaj bola, neuk čovek oseća dva bola, telesni i mentalni. Ali mudrac, kada ga pogodi osećaj bola oseća samo jedan bol, telesni, ali ne i mentalni.