Odabranih pet (ReUploded NOT FINISHED)

My dark self

Boruto POV
Gledam oko sebe. Nalazim se na zelenoj obali. Preko puta mene je ostrvce i ispred njega vodopad. Vodopad istine. Čuo sam cvrkut ptica. Ovo mesto je poznato po najrazličitijim vrstama bilja i životinja. Veverica je stajala pored mene i gledala me svojim krupnim, smeđim očima. Moj pogled je bio uprt ka vodopadu. ,,Da li si spreman za ovo?''- pitao sam se. Uzdahnuo sam i prešao preko vode, do ostrvceta. Seo sam na njega i zatvorio oči: ,,Zdravo, moja senko.'' To je moj glas. Otvaram oči. Ispred mene stojim ja, samo mi oči nisu iste.  Tensegan seva u njima.
,,Nisam mislio da ćeš imati hrabrosti da se suočiš sa pravim sobom.'' Njegov ton je bio podrugljiv.
,,Zdravo, moja tamna strano.''- odgovorio sam smireno.
,,Tamna strano? Ne budi blesav. Ja sam pravi ti.''
,,Kako to misliš?''
,,Hoću da kažem da nema potrebe da se borimo. Svaki pokret koji ti načiniš, načiniću i ja. Jedina razlika između nas dvojice je ta što bi Kawaki radije sarađivao sa mnom. Ti vrlo dobro znaš, da bi se vrata otvorila, izabrani moraju ds teže istom cilju. Zašto se onda opireš? Pridruži mi se. Postani jedno sa mnom. Ako to učiniš, sav bol, tuga, isčekivanja, krivica... nestaće.''
,,Ali, onda ne bi bio ljudsko biće. Bol je ono što nas čini ljudima.''
Čuo sam njegov smeh. ,,Ti nisi ljudsko biće. Ti si monstrum! Sećaš se, kako su te seljani maltretirali, zbog toga što si sin heroja. Hokagea. Sećaš li se kada bi došao u školu i niko nije hteo da priča sa tobom, osim Šikadaie i Kišimotoa. Podsmevali bi ti se. Sećaš li se Ičibija i časa transformacije?'' Trgao sam se. Ičibi je bio najviši i najjači u razredu, zbog čega su ga se svi plašili. Na časovima je koristio priliku da me ismeva, a posle škole me je udarao, dok krv ne bi počela da mi curi iz usta i nosa. Razlog iz kog se nisam branio, nije bio samo taj što je bio veći, jači i uvek je imao ekipu iza sebe, a ja sam se družio samo sa Šikadaiom, Micukijem i Kišimotom. Šikadaiju i Micukiju nisam dao da se mešaju, a Kišimoto je prolazio kroz isto što i ja.
Tog dana, Ičibi se na času transformacije, prerušio u mene, samo što je taj ja imao velike uši, dugačak nos, ogromna stopala i bio je razrok. Čitav razred je prasnuo u smeh. Sedeo sam, gledao u tu rugobu, dok su mi se pesnice tresle. ,,I ovo je bilo Hokageevo derište!''- svečano je izjavio.
,,To je bilo davno.''
,,Što ga ne čini manje bolnim. Hajde onda da se osvrnemo na nešto što nije bilo tako davno. Irukina smrt.''
,,Nisam kriv za to!'' Krenuo sam na njega, pesnicom. Uzvratio mi je istom merom.
,,Svi su te izdali. Otac, majka,Tonari, čak i tvoja ljudskost. Zar ne shvataš? Ja sam jedini kome možeš da veruješ.''
,,Otac je bio besan. To je sve. Nije stvarno mislio ono što je rekao.'' Nisam bio siguran u to i moja mračna strana je to osetila. ,,Zašto si ga onda ubio?''- pitao je. ,,Molim?'' Da li on priča o Tonarijevom testu?
,,Ne. Ne pričam o tome. Samo razmišljam, šta ako Kawaki nije ubio Naruta, kao što misliš? Himawari ti je rekla da će ga Kawaki ubiti, ali ona nije to videla u svojim vizijama. Šta ako si ga ti ubio, da bi mu se osvetio? Mislim, konačno je uradio ono čega si se najviše bojao. Isterao te je iz kuće.''
,,Nikada ne bi mogao da ga povredim. Žrtvovao sam svoj život za njega.''
,,Čak iako ubiti njega, znači spasiti sve ostale koje voliš? Kada bi morao da biraš između njega i Himawari, koga bi spasio?''
Mučnina mi se javila u stomaku.
,,Izabrao bi sebe.'' Mračni ja, se glasno nasmejao. ,,A šta ako ne možeš? Rat nas tera da pravimo različite izbore i igramo samo po njegovim pravilima, ali siguran sam da si duboko u sebi svestan toga. Uostalom, zar se tvoje mišljenje o ocu ni malo nije promenilo od prošle noći?''
,,Ne! Stani! Prestani!''
,,Ubićeš oca iz osvete!'' Otvorio sam oči. Lice mi je obliveno znojem. Pokušavam da dođem do daha. Opružio sam na zeleno ostvce. Smirio sam disanje. Značilo bi mi da je Tonari ovde. Njega sam uvek mogao da pitam za savet. Zatvorio sam oči i prepustio se tami. Nisam oprostio ocu, Tonariju, Saradi, Ičibiju, ali, najvažnije, nisam oprostio sebi. Kroz misli mi je proletela slika stara godinu dana i dva meseca. Pod Kawakijevom kontrolom. Svaki moj pokret, reč, pa čak i misao bili su pod njegovom kontrolom. Preko dana sam se hranio čakrom, a onda sam kada bi pala noć, išao do Gorskog brda, peške, noseći mrtva tela na leđima. Osećao sam smrad njihovih tela, pomešanih sa sasušenom krvlju. Na vrhu brda se nalazila samo šuma. Zakopao sam tela u toj zemlji. Mislio sam da će zakopano telo, zakopati i uspomene, ali, još uvek sam se budio noću, ubeđujući sebe da je sve gotovo, ali, deo mene će zauvek biti na Gorskom brdu, u Crnom zamku, pod Kawakijevom kontrolom. Moram da probam da se suočim s tim, ako želim da pobedim zlog sebe. Čekaću da padne noć kako bi strah postao potpun. Do tada ću malo istražiti ovo mesto.
                            ***
Sarada POV
Silazim iz sobe u kuhinju. Vidim oca za stolom, a zatim i gospodara Sedmog.
,,Dobro jutro.'' Bez odgovora.
,,Šta se dešava? Gde je Boruto?'' Imam osećaj da nešto nije u redu sa njim, a izraz lica gospodara Sedmog mi je govorilo da sam u pravu.
,,Sarada, idi u sobu.''- naredio je Saske. ,,Neću da idem u sobu! Imam pravo da znam šta se dešava sa njim!''- pobunila sam se.
,,Mislio sam da ste vas dvoje raskinuli.'' Ova rečenica me je ubola kao žaoka.
,,Oče, molim te,reci mi šta se dešava.'' Do pre samo nekoliko minuta bila sam spremna da ga ispljujem, opsujem, zaboravim, ali sada, kada se osećaj da nešto ozbiljno nije u redu pojavio u stomaku, spremna sam ds uradim sve da mu pomognem.
,,Odlučio je da se preda duhovima.'' Kao da je neko izbio sav vazduh iz sobe.
,,Z...Zašto?''- prodahtala sam i srišula se na slobodnu stolicu.
,,Tonari ga je napustio, ti si ga izbacio iz kuće za nešto za šta nije kriv...'' Saske je gledao u gospodara Sedmog. Izbacio ga je iz kuće? Tek tada mi je postalo jasno Borutovo sinoćno ponašanje. ,,Sada nije vreme da mi postavljaš ta glupa pitanja.'' Imao je toliko stvari koje su ga gušile i brinule. Otac ga je izbacio, Tonari, čovek koji mu je bio kao drugi otac mu je rekao da ne želi više da čuje za njega. Trebala sam da budem tu za njega, sada više nego ikada, ali, ja sam ga izdala, baš kao i svi ostali.''
,,Znala si bolje nego bilo ko kroz šta prolazi i koliko je lako povrediti ga, a opet si bila sebična.'' Saskeove reči su me dokraičile. Ustala sam i trčala do Ulice Boraca. Izvadila sam ključ iz džepa i počela da ga okrećem u bravi. Nisam mogla da otključam vrata. Osetila sam nečije ruke na svojima. Znam te ruke kao svoje, ali nije moguće. Kada sam se okrenula nije bilo nikoga. ,,Ludiš.''- pomislila sam. Ušla sam i upalila svetlo.
,,Boruto.''- deo mene se nadao da ipak nije otišao. Zastala sam ispred vrata spavaće sobe. Zatvorila sam oči. ,, Ti si lažovčina. Ne znam šta ti se dogodilo, ali ja više ne znam ko si. U poređenju s tobom,Kawaki čak deluje fino.'' Reči koje sam mu sinoć uputila su mi zujale u ušima. Ljutito sam šutnula vrata nogom. Otvorila su se i videla sam prsten koji je ležao na sredini. Onaj koji sam mu sinoć bacila pred noge. Polako sam prišla i uzela ga sa pokrivača. Stavila sam ga na domali prst i pustila da suze padaju na njega, izgubljena u sećanjima.Prvi poljubac, prvo bežanje sa časova, prvi put kada smo spavali, prvi put kada sam se napila, spasio me je od učitelja, trenutak kada smo se doselili ovde.
,,Kako se sad osećaš?'' Taj glas. ,,Boruto'' Stajao je preda mnom.
,,Kako je moguće da mogu da te vidim? Ti si otišao.''
,,Moj duh će te goniti. Osećaćeš ovu tugu zauvek.'' Pokrila sam uši rukama. ,,Boruto, ne radi ovo. Molim te.'' Oči su mi pune suza. ,,Umreću zbog tebe. Nikada me nisi stvarno volela, a ja sam ti verovao.''
,,Ne!'' Dohvatila sam lampu sa noćnog stočića i bacila je na njega. Nestao je. Ostavila sam razbijenu lampu da leži na podu i otvorila ormar. Izvukla sam njegovu jaknu i privukla je nosu. Osećao se poznati miris gela za kupanje. Borutov miris.
,,Koliko god da smo udaljeni jedno od drugog, uvek smo tu.'' On mi je to rekao, a izgleda da je to i više nego tačno. Iako je sada najverovatnije već na mukama duhova, i dalje mogu da ga osetim kao da je tu. Nije još. Duhovi ga još ne muče, ali, postoji nešto što ga ubija. Osetila sam njegovu bol, kao i onda kada je bio u Crnom Zamku. Rekao je čuo moju poruku dok je bio tamo i da mu je ona vratila snagu. Stegla sam medaljon i zatvorila oči, ali bila sam previše tužna da bi sredila misli. Otvorila sam fioku i pronašla fotografiju. Zapravo bilo je to pet fotogtafija. Slikali smo se u foto-kabini.
                         ***
sećanje #1
Boruto i ja smo u diskoteci na žurci. ,,Šta je bilo? Zašto si ne raspoložena. Dođi!'' Povukao me je da igramo, ali sam se izvukla iz njegovog stiska. ,,Nemoj! Neću!'' Iznenađeno me je pogledao. ,,Šta ti je?'' ,,Znaš da ne smemo da budemo zajedno. Saske je to zabranio!'' ,,Saske mi neće određivati kako ću da živim svoj život.''- pobunio se. Uzdahnula sam. ,,Možda tebi ne može, ali meni može. Otac mi je.'' On je frknuo. ,,Otac koju ćerku zna od 12. godine i o njoj zna ni manje ni više onoliko koliko zna jedan komšija.''
,,Rekla sam ti da mi treba vremena da mu kažem ne.''
,,Jesi i to je upravo ono što ti dajem. Vremena da preuzmeš kontrolu nad onim što jesi i što je tvoje. Ne da se kriješ.''
,,Ne krijem ništa.'' Njegove plave oči su znale da lažem. Poznaju me bolje nego ja samu sebe.
,,Onda me pogledaj u oči i reci mi da ništa ne osećaš prema meni.''
                            ***
(u foto-kabini)
,,Okej, kako bi sada trebalo da se namestim?- pitala sam. ,,Dođi, ovamo.'' Povukao me je u zagrljaj. ,,Moje slike slike bi trebalo zabraniti.''- rekla sam. ,,Zašto? Ti si predivna.'' Zbunila sam se i odvratila pogled s njega u kameru. Prva slika u zagrljaju, druga poljubac u obraz, treća poljubac i četvrta u njegovim rukama. Uzeli smo fotografije i izašli iz diska. Još jednom smo se poljubili, samo što je ovaj put bilo mnogo duže. Spustio je usne na moj vrat. Setila sam se tragova i Saskeovog ledenog pogleda. ,,Nemoj, molim te.'' Odmakla sam se. ,,Oprosti. Zaneo sam se... Želiš da te otpratim do kuće?''
,,Bolje nemoj. Saske je kući i ne bi bilo dobro da nas vidi.'' Klimnuo je glavom.
,,Laku noć,Boruto.''- rekla sam preko volje, jer ne želim da mu kažem zbogom.
,,Laku noć, Sarada.'' Bocnuo me je u čelo.
                              ***
Sećanje #2
Sedim na krevetu u sobi i čitam ,,Lavirint''. To je misterija o nestaloj devojci. Saske ulazi u sobu, bez kucanja. Besan je.
,,Uplašio si me...''
,,Rekao sam ti da se skloniš od njega!''- prekida me vriskom.
,,Koga njega?'' U trenutku kada sam postavila to pitanje, postalo mi je jasno na koga misli. ,,Njega. Boruta.''
,,Ali, nisam bila sa njim.''- slagala sam. ,,Odakle onda ove slike?'' Zaledila sam se. Pokazivao je fotografije od prošle noći. ,,Odakle ti?'' ,,Neko mi ih je poslao.'' Znala sam ko. Tadaši. Saske je hteo da izlazim sa njim. On čak nije ni nindža. Šta želi od mene? Sinoć je bio na žurci i prezrivo gledao u Boruta. Da li je moguće da je ljigavac uzeo jedan primerak fotografija?
,,Obećala si da se više nećeš viđati sa Borutom! Sarada, ja ni ne znam ko si ti. Pretvorila si se u potpuno drugu osobu od kada si sa njim.''
,,Ti nikada nisi ni znao ko sam ja!''
,,Da li te tera da se drogiraš?'' Nasmejala bi se da nisam pucala od besa.
,,Ne!''
,,Taj momak nije više dobrodošao u ovu kuću.'' Saske je pošao prema vratima.
,,Ovo ne menja moja osećanja prema njemu.''
,,Daleko od očiju daleko od srca.'' Da li on to planira da se selimo? Znajući da mi Saske proverava telefon, uzela sam mamin i otkucala poruku.
Moramo da razgovaramo. U vezi onoga od sinoć je. Zmijina jazbina?
                                              Sarada
Znajući da je Saske u prizemlju i da nema šanse da izađem ni na prednja ni na zadnja vrata, sišla sam u prizemlje i ušla u kuhinju. Pažljivo zatvaram vrata da ne  napravim ni najmanji šum. Otvaram prozor i izlazim kroz njega.
                            ***
,,Šta se desilo?'' Borutova sposobnost da oseti kada nešto nije u redu ni ovog puta nije omanula.
,,Saske je dobio one fotografije od sinoć. Razbesneo se i rekao da se selimo.''
,,Da se selite? Gde?''
,,Ne znam.'' Počela sam da plačem. Boruto me je zagrlio. Njegove čvrste ruke su govorile da će sve biti u redu, iako sam imala osećaj da više nikada ništa neće biti kako treba.
,,Neću mu dozvoliti to. Sarada, ti si deo mene i potrebna si mi. Da bi mogao da se probudim, da se borim, smejem.''
,,Šta ćeš da uradiš?''- već sam pomislila da ne postoji ništa što može da popravi ovakvu situaciju. Nasmejao se, onim predivnim Boruto osmehom. Taj osmeh je oduvek bio jedna od stvari zbog kojih sam se zaljubila u njega.
                         ***
Sledećeg jutra
U hotelu ,,Kameni ratnik'' u selu Kamena. Šta god da je Boruto planirao, sigurno je već zakasnio. ,,Mila, zašto si tužna?'' Sakura je ušla u sobu u hotelu i sela pored mene.
,,Ne pretvaraj se da mu nisi pomogla oko ovoga. Mislila sam da si na mojoj i Borutovoj strani.''
,,I jesam na vašoj strani, ali tvoj otac je bio neumoljiv. Nisam mogla ništa da učinim, ne bitno koliko sam pokušavala.''
,,Znaš šta, mama? Najgluplja stvar koju si ikada uradila je ta što si dopustila oca da te navede da se udaš za njega. Načinio te je trudnom, a onda te je ostavio... kada sam se rodila nije bio tu... otišao je na jako važnu misiju?! Ja mislila da je rođenje deteta važno. Koja to misija traje 12 godina? Nikada te nije voleo...''
,,Sarada!!! Dosta!!!'' Pogledala sam u majčine oči i tek onda postala svesna koliko sam je povredila.
,,Idem do tvog oca. Treba da sredimo neke stvari do sutra. Upisuješ se kao nindža sela skrivenog u Kamenu i treniraćeš sa novim timom. Kupila sam ti novi telefon i blokirala Borutov broj.'' Ostala sam sama u sobi, zaprepašćena. Ne samo da su me odvojili od Boruta, već su mi uništili i snove. Neću moći da postanem Hokage. Stegla sam medaljon koji mi je dao. U tom trenutku, osetila sam neku nadu. Toliko sićušnu da sam se zapitala da li je stvarno osećam, ali sam znala. Osećam je.
                      ***
Skoro je pao mrak. Od sprovođenja plana u delo,nije se desilo apsolutno ništa. Vetar je počeo da duva i zanjihao zavesu na prozoru. Primakla sam se da ga zatvorim i skoro sam pala na leđa. Boruto se pojavio na prozorskoj dasci.
,,Šta radiš ovde?''- prošaputala sam.
,,Plan u toku.''- iscerio se.
,,Kakav plan?''
,,Gde je Saske?'' - odgovorio je pitanjem.
,,Tu je negde. Brzo će se vratiti, pa ti je bolje da što pre izvedeš plan.''
,,Ne mogu. On mi treba da bi plan bio kompletan.'' Zbunila sam se. Zar ne treba da me otme od Saskea? Pre nego što sam stigla bilo šta da ga pitam, vrata od sobe su se otvorila i ušao je Saske.
-Šta ti radiš ovde?- razgnevio se, nakon što je video Boruta.
- Da niste očekivali Tadašija? On neće doći. Imali smo razgovor posle kojeg se uplašio kao mali miš i pobegao u svoju rupu.
Borutov glas je bio oštar, a oči su mu fukusirale Saskea. Krenuo je na Boruta, ali se on brzo izmakao, povukao Saskea za ručni zbob i oborio ga na zemlju. ,,Zbog onoga što ste preživeli ne želite da vaš klan ponovo nestane. Ako se nešto desi Saradi, to će se i dogoditi, zar ne? Razumem to, ali to ne znači da možete da je čuvate u kavezu, ceo život.'' Pustio je Saskeovu ruku i pomogao mu da ustane.
,,Bili ste moj mentor i zbog toga znate da je moje obećanje čvrsto i da ga ne gazim. Obećavam vam da se Saradi neće ništa desiti. Da je nikada neću povrediti.''
,,Tata, molim te. Moraš da me pustiš. Nisi me izneverio...''
,,Dosta!''- proderao se Saske, a zatim se okrenuo prema Borutu.
,,Dokazao si da mogu da ti verujem. Možeš da budeš s njom, ali, ako ikada budeš učinio bilo šta da je povrediš, to će ti biti poslednji put.'' Boruto se poklonio mom ocu.
,,Hvala Vam puno.''
Iz misli me je trgao telefon. Ostala sam bez daha, jer je na ekranu pisalo Boruto.
                       ***
Boruto POV
Nalazim se na Gorskom brdu. Vazduh je topao, ali, ja se i dalje smrzavam. Znam da me ništa neće utopliti. Znam koliko tela sam ja zakopao ovde. 30. Neka druga tela su takođe zakopana ovde. Mračno je i ne vidim ništa pred sobom.
,,Mrtvaci mogu da hodaju.'' Kawakijev glas odzvanja u glavi.
Kakve to gluposti priča. Osetio sam kako me neko grabi za članak. Neka ruka. Bleda, ruka mrtvaca. Zatvaram oči. Mora da sanjam. Ovo ne može da bude istina. Otvaram ih. Ruka je nestala. Čujem neki šum i mahnito se okrećem. Da li mi se samo učinilo? Lopata koju sam koristio da zakopavam tela, i dalje je stajala naslonjena na jedno drvo. Prišao sam i uzeo lopatu. Počeo sam da otkopavam telo. Osetio sam da gubim ravnotežu. Srce mi se spustilo u pete.
,,Možda bi trebalo da mrtva tela ostaviš na miru. Ona tu čuče sa razlogom. Odavno su otišli na večni počinak.'' Starac u crnoj odori, kamenim očima i gavranom na ramenu, obraćao mi se.
,,Moram ako želim da prođem test. Ako ga ne prođem, ovog sveta više neće biti.''
,,Ja baš nešto ne verujem da je smak sveta moguć.''- odgovori starac. Tek tada sam primetio dubok ožiljak na njegovom desnom oku. Hteo sam da se vratim odkopavanju tela, ali su mi se ruke toliko tresle da nisam mogao da držim lopatu. Starac mi je prišao i dodakao me, ledenim prstima. Prešao je preko znaka i pomerio ruku, kao da ga je opekao. Vrana se uznemirila. On ju je  pomilovao po glavi i naklonio mi se.
,,Gospodaru Auma, vama na usluzi.'' Njegova seda kosa bila je još svetlija pod svetlosti meseca. Osetio sam čudnu vrtoglavicu i jedva uspeo da se održim na petama.
,,Imate li malo vode?''
Starac me je poveo u kolibu. Bila je od slame, što je bila retkost. Kolibe su retkost, a ako ih i ima one su uglavnom od drveta. Dve sobe i mala kuhinja. Sve je bilo siromašno.
,,Ko spava u onoj drugoj sobi?'' Starčevo lice se naboralo. ,,Sada niko... Imao je jedva 13 godina kada je došao k meni, ali bio je tako pametan. Znao je mnogo o umetnosti, slikarstvu, muzici, poeziji. Izvrstan ratnik.'' Izvukao je fotografiju iz ogrtača i pružio mi je. Dečak plavih očiju i plave kovrdžave kose smešio se na slici. Po njegovim očima se videlo da je mudar. Te plave oči bile su doboke kao more. Iza fotografije pisalo je Džejs Vajlend.
,,To mu je ime?''- pitao sam. Starac umorno klimnu glavom. ,,Iako je dolazio sa Zemlje bio je savršen sin, ali sudbina mi nije dala da ga zadržim.'' Ptica žalosno graknu. ,,Mir.''- prošaputa starac.
,,Šta mu se desilo?''- pitao sam.
,,Došao je k meni, sav iscrpljen i srušio mi se u naručiju. Rekao je da kažnjava sebe zato što je povredio devojčicu u koju je bio zaljubljen. Bio je prisiljen da to uradi, ali nije mogao sebi da oprosti.''
,,Prisiljen?''
,,Bio je iz Konohe, nekog sela na Zemlji. Iako je devojčica bila iz istog sela kao i on, Mesec je za nju imao drugačije planove. Hipnotisao je Džejsa i naredio mu da povredi tu devojčicu. Teško mu pada to što ne može da se seti šta je radio. Kada sam mu dao vode i hleb, odmahnuo je glavom. Ubeđivao sam ga da mora da jede, kako bi se oporavio, ali samo je odmahnuo glavom.
,,Ne zaslužujem da dobijem bilo šta. Trebalo bi da umrem u najgorim mukama.'' Uspeo sam da ga ubedim da jede, ali nikada nisam uspeo da mu do kraja skinem osećaj krivice. Ta devojčica, ko god bila, bila mu je vrednija od života.''
,,Konoha je moje selo.'' Starac se trgao. Uzeo mi je ruke. ,,Ako ga vidiš, molim te, reci mu da ga nisam zaboravio.'' Klimnuo sam glavom. ,,Koliko mu je godina?''
,,Devetnaest, mislim, ali otišao je od mene kada je imao četrnaest. Gospodar Radijus, ga je odveo. Došao je kod mene jedno jutro, zajedno sa dvojicom svojih sluga. Čuo je da odgajam izvrsnog ratnika i rekao je da mora da pođe s njim. Čitavog života živeo sam za gospodara Radijusa i dao bih mu sve, ali Džejs... prirastao mi je za srce, onako kamo dete priraste roditeljima. Hteo sam da se obrecnem, ali Džejs je pametan. Znao je da ne protivrečiti i da se ne vredi opirati volji gospodara.
,Čuvaj se, starče. Videćemo se opet.' To su bile poslednje reči koje mi je uputio.''
Na trenutak mi je bilo žao tog momka. Živeti pod taj Radijusovim pravilima, sigurno nije bilo lako. Ako je momak u Konohi, želeo sam da ga upoznam, saznam njegovu priču do kraja.
,,Džejs je jako voleo poeziju i često je citirao. Jedan od njegovih citata, bio je vezan za strah. Strah ne postoji nigde, osim u umu.
Oslobodi svoj um straha. Razreši stvari koje nisi. Priznaj krivicu, ali je, ukoliko treba svali i na druge.''- savetovao me je starac.
,,Kada se budem vratio kući pokušaću da pronađem Džejsa.''-odlučio sam. Starac mi zahvalno klimnu. ,,Moram da idem. Hvala vam za vodu i ćaskanje... Kako se zovete?''
,,Hajato.''
Ustao je i ušao u sobu za koju je rekao da pripada Džejsu. Vratio se sa kutijom na kojoj je pisalo:Dž.V.
Otvorio ju je. Unutra su se nalazili crteži i neka kožna torbica. Pružio mi je. Unutra je stajalo 250$.
,,Siguran sam da bi Džejs bio ponosan kada bi znao da sam svu njegovu ušteđevinu dao odabranom. Iako tako mlad, znao je medicinske tehnike, što se izuzetno cenilo. Dobijao je 30$  što je za tamnu stranu Meseca,bilo ok, ali me je bolelo to što za te pare nisam mogao da mu kupim novu odeću, oružije koje je hteo... ali on se nikada nije žalio. Kada ne bi imali šta da jedemo, krao je hleb od bogataša. Ako ga želiš okriviti, trebalo bi da znaš da nije imao izbora. Ne možemo da živimo od morala, a bogataše i vladare nije bilo briga za nas.'' Ne krivim ga. Ljut sam na Tonarija, na sve vladare što mu nisu pomogli. Gledam u njegove oči sa slike i pitam se kakav je postao nakon života sa Radijusom.
,,Kod gospodara Radijusa mu je bolje. On je bogat. Džejs može da ima sve što poželi. Može da nauči da svira klavir.''
,,Trošiću novac pažljivo i kada ga budem sreo, vratiću mu svaki dolar.'' Izašao sam u tamu i pomislio kako bi Džejs reagovao u situaciji u kojoj sam ja sad i da li bi ja bio spreman da rizikujem za Saradu, onoliko koliko je on za tu curu.
Stao sam pred vodopad i umorno zatvorio oči. Mračni ja, opet je izronio iz vodopada.
,,Opet si došao!''
,,Ako budem ubio oca, uradiću to za dobrobit sela. Razmišljao sam i shvatio da, ako on pati i ako je jedini način da ga spasim, da ga ubijem, onda ću to i uraditi. Što se tiče toga što me je zapostavio kada je postao Hokage... mislim da možeš ili da budeš dobar Hokage i prosečan otac ili odličan otac i loš Hokage i shvatio da bi mnogo više patio da je izabrao da bude loš Hokage.''
,,Zašto mu onda nisi rekao kada su te ona deca sa akademije maltretirala?'' Nasmejao sam se. ,,Svako prolazi kroz život, povređujući druge i bivajući sam povređen i koliko god se ljudi koji nas vole trude da nas zaštite, ne uspevaju. To je nešto što je sasavni deo života. Odlučio sam da budem heroj iz senke i u tome otac nije mogao da me spreči, jer je to bila moja odluka, kao ni da me zaštiti. Ako zaštiti selo, znači ubiti one koji ga ugrožavaju, spreman sam na to.''
,,Tonari te je izdao. Nemaš nikoga ko veruje u tebe.''
,,Tonari štiti ono što je njegove, isto kao što ja štitim ono što je moje. Štitim moju svetlost.''
,,Svetlost?''- razbesneo se tamni ja.
,,Aha. To što sam odabrani svetla, ne znači da tama ne preti da me proguta. Zato je moje svetlo tu, moja mlađa sestra. Znam da sam je izneverio i pustio Šikadai da je povredi, ali ispraviću to. Imam drugu šansu. Iako Kawaki to ne shvata, ja sam njegovo svetlo, a on je deo tebe... i mene. Moja tama. Zato dođi, pridriži mi se.'' Mračni na počeo je da nestaje i na kraju je sasvim isčezao. Zagledao sam se u nebo i primetio kako je jedna zvezda jače zasvetlila. Moj znak kao da je reagovao na to i on je počeo da svetli. Svetlost me je obasjala i primorala da zatvorim oči. ,,Susret sa duhovima počinje. Pristali su da te prime. Srećno.''- čuo sam Hamuru