🌞Solis et Lunam🌛 🔚

33.

¤°'✿.｡.:* 𝒮𝒾𝓉𝒾𝓈 *.:｡.✿'°¤,

Nekoliko sam se puta budio i opet tonuo nazad u crnilo. Te proklete avetinje vukle su me i stezale mi razum više nego ikad prije. Bilo je tako teško boriti se. Koliko god pokušavao, bili su previše snažni. Demoni tame smješteni u mojoj glavi, u mojoj koži, duši. 

- To je Lucem, shvaćate li? - čuo sam Inimin glas kao da odzvanja negdje u daljini. - To je ona. Sve vrijeme je bila ona. Bonum je znala. Izgleda da je Nox nekako slučajno saznao.

- Kletva je prekinuta! - D - ev išmirglani glas zvoni mi  u glavi.

- Ne znam detalje,  - nastavi Inima - ali oni su uspjeli. Prekinuli su je. Slobodni ste. - nisam baš siguran događa li se ovo ili umišljam.

- Dolor? - prozborim. Čujem škripanje kad je skočio sa stolice.

- Sitis? - uhvati me za ruku - Ovdje sam brate, svi smo uz tebe.

- Što se dogodilo? - upitam i uspijem otvoriti oči. Svi su tu. Ani i Inima, Ventus, D.  Poslagani u krug oko mog kreveta sjedeći u naslonjačima. Izgleda kao da kampuju tu. - Koliko? - upitam ga.

- Tri dana brate. Već smo ludi k'o bundeve. Jesi ok? Želiš li što?

- Želim ustati! Okupati se! Želim jesti!  I želim konjak. Dosta konjaka...

- Dođi, pomoći ćemo ti - Ani me uhvati me ispod ruke. Jedva se dignem. - Ideš pravo u kupaonu!

- Sačekajte! - Ventus  priđe. - Ne mogu ga više gledati ovakvog. Izgleda ko prosjak. - iz kose  izvadi nekakvu grančicu. Prinese je usnama i nešto promrmlja. Zatim ju  počne povlačiti po mom licu, i grumeni brade krenu padati na pod. Lice mi je  puno lakše. Stane mi  iza leđa i uradi isto s kosom. Začas sam stajao u brdu svojih crnih dlaka, fuj. Ventus mi je tom grančicom srezala kosu i osjetio sam kao da mi je glava lakša za kilu.

- Eto, tako! - kaže i vrati grančicu u svoju kosu. - Sad već ličiš na nešto. Idi se operi, a mi ćemo ti spremiti jelo. Onda padaš u moje i Inimine ruke. Malo ćemo ti utišati te demone. Pronašle smo način.

*******

Čini mi se da bih mogao satima stajati pod mlazom vode, dok ne ispere iz mene ovo crnilo. Ali to se neće dogoditi. Voda ga neće otjerati. Pogledavši se u ogledalo, zaključim da je Ventus imala pravo. Ovako sređen donekle i ličim na sebe, a ne na demona. Osjećam se bolje. Puno bolje. Razum se izbistrio. Opet sam u svom tijelu, iako je jadno i ništavno.