Ti si moja sudbina

3. Slomljena krila

"Obično nas izdaju oni za koje smo mislili da nikad neće"

    Melek je polako koračala sokacima Istanbula. Njene suze neprestano su tekle iz njenih crnih očiju. Ozgurov lik je neprestano bio ispred nje. Njegove riječi nisu napuštale njene misli ni na sekundu.  Sama pomisao da je izdao njihovu ljubav lomila ju je. Nije bila sigurna da će ikad više voljeti nekoga kao što je njega. Njegova prevara je uništila svaki trag nade i ljubavi u njoj.

     Polako je otvorila vrata svog stana. Unutrašnjost stana nije bila ukrašena skupim stvarima,ali je na neki način bila posebna. Hodnik je vodio ka prostorijama. Sa lijeve strane nalazila se njena soba. Na sredini sobe bio je ogorman francuski ležaj prekriven crnom posteljinom. Čitava desna strana predstavljala je Melekin garderober. Odmah do njega nalazio se mali radni stol,za kojim je Melek provodila najviše vremena. U drugoj prostoriji,odmah do njene sobe nalazila se mala biblioteka. Ne toliko velika,ali ipak posebna. Tu se nalazile sve  knjige koje je dobila na poklon ili koje je skupljala od malih nogu. Nasuprot njenoj sobi,nalazilo se kupatilo ispunjeno crno bijelim  pločicama,bijelom kadom i tuš kabinom.

     Hodnik je dalje vodio ka dnevnom boravku. Prostrani dnevni boravak bio je ispunjen crnom garniturom sa staklenim stolom na sredini. U jednom dijelu nalazio LCD tv uz koji Melek najviše provodila vremena. Iz dnevnog boravka,Melek je mogla ući u kuhinju i trpezariju. Kuhinja je bila opremljena modernim kućnim aparatima. Ako bi Melek pronašla vremena da doručkuje u kuhinji,tu se nalazio stakleni trpezarijski stol. Bilo je to njeno malo skrovište. Bijeg od stvarnost i sklonište od oluje. Oluje kakva ju je sada zadesila.

     Ušla je u stan,te se uputila ka dnevnom boravku. Sjela je u fotelju,te iz sve snage počela plakati. Proklinjala je sebe i svoju ljubav prema njemu. Nije mogla da prihvati njegovu prevaru i smjelost na to. Zvono na vratima njenog stana,natjeralo ju je da ustane i obriše svoje suze. Poput mrtvaca,ustala je i otvorila ulazna vrata.

    "Melek,šta ti se desilo?", gotovo je vrisnula mlada Bahar Tunč. Bila je to njena prijateljica iz djetinjstva. Par mjeseci starija od Melek. Nižeg rasta,kovrđave kose,crnih očiju,bila je prava ljepotica. Ono što je Melek zaista cijenila kod Bahar jeste njena iskrenost i spremnost da učini bilo šta. Nisu se toliko razlikovale,razumijele su jedna drugu. Zajedno su diplomirale književnost. Imala je stan u blizini Melek,što ih je još više činilo nerazdvojnim.

     Umjesto odgovora na njeno pitanje,vidjevši Bahar,slomljena Melek,potrčala je u njen zagrljaj,briznuvši u plač. Plač koji je bio znak njene boli i tuge koju je nosila na svom srcu.

Nešto kasnije, 22:00 časa

"Prevaru sam očekivala od svih,ali od Ozgura nikada. On je samo jedan obični gad.",bila je bjesna Bahar,dok je tapkala kašičicom o dno šolje tople čokolade:"Kako je samo mogao to učiniti? Tolike godine ste zajedno..".

"Ne mogu njega kriviti,Bahar. Volio me,znam,ali ta glupa svađa nas je uništila.",gotovo je tješila sebe,a ne Bahar.

"Ne,Melek. Kriv je on. Ako nekog voliš ne odustaješ od njega zbog neke svađe. Ostaneš i boriš se,a ne odlaziš i predaješ se nemoralu. U mojim očima je kriv. Možeš ga braniti koliko god želiš,ali je on taj koji je otišao. ",oštro je odgovorila Bahar.

"Moji bi sutra trebali doći.",tiho je rekla Melek,pogledavši u Bahar:"Mislim da nemam dovoljno snage da im sve objašnjavam."

"Možda je bolje da im kažeš da ne dolaze. Bar ne dok se ti ne oporaviš.",posavjetovala ju je Bahar,misleći ono što je najbolje za nju. Melek je nevoljno klimnula glavom,a zatim pošla po svoju torbicu i telefon.

   "Telefon mi nije tu.", Melek se ukočila sa nevjericom:"Vjerovatno je ostao u restoranu na stolu."

"Ne brini,pozvaću restoran i saznaćemo da li su oni našli telefon.",pokušala ju je umiriti bar malo. Bahar je obavila par poziva,te se raspitala o telefonu. Ali željeni odgovor nije dobila.

"Pogledali su stolove,ali nisu pronašli tvoj telefon.",rekla je Bahar,pomalo zabrinuta zbog svega što se dešava. Melek je uzela svoj laptop,te brzo ukucala sve korisničke podatke kako bi zaštitila svoje naloge i prijavila nestanak telefona. Uzdah olakšnja se oteo kada je primjetila da je sve na svom mjestu. Zvučni signal označio je dolazak novog mail-a. Melek je otvorila i ugledala nepoznatu adresu i ime.

From: mehmetarsoy@hotmail.tr
To: melek-egemen@hotmail.com
Subject: telefon

     "Poštovana gospođice Egemen..
Prije svega želim da vam kažem da je vaš telefon na sigurnom. Vjerovatno se pitate ko sam. Ja sam onaj uporni mladić iz restorana,Mehmet Arsoy. Sigurno imam svoje razloge zbog kojih telefon nisam ostavio na recepciji,nego sam ga ponio sa sobom.  Nadam se da ste prošli svoju buru osjećanja. A sada me zanima,da li želite da vam lično predam telefon ili ipak da ga pošaljem?  Želio bih da vas ponovo vidim i uvjerim se da ste bolje u odnosu na naš susret u toaletu.
            S poštovanjem,
                         Mehmet.  "

Melek je u jednom dahu pročitala mail od Mehmeta,dok joj je kroz glavu prolazio njegov uporni glas. Njegovog lika nije mogla da se sjeti,ali njegova upornost i briga kao da je razumjela njenu tugu i bol. Njegove plave oči bile su jedino čega se mogla sjetiti.

Čuda se definitvno događaju onda kada im se najmanje nadamo. Kada pomislimo da je kraj,desi se novi početak. Nova šansa. Novi život.