Deca noći

Prvo poglavlje

Sopstveno preglasno disanje joj je odzvanjalo u ušima dok joj se od znoja mokra kosa lepila za čelo i zaklanjala vid, a krv koja je kapala sa dlana natapala joj farmerke. Drugom rukom je prekrila usta, trudeći se da utiša disanje iako joj se činilo da joj srce kuca toliko glasno da ga čak i oni mogu čuti.

Glas koji je govorio bio je muški, ali je znala da je i ona s njim.

Oči su joj bile širom otvorene iako ništa nije mogla da vidi u mraku male ostave u kojoj se skrivala. Svaki put kada bi ih zatvorila ponovo bi videla onu čašu koja stravičnom brzinom leti ka njenoj glavi, čiji su joj parčići i dalje zaglavljeni u dlanu i vraški je bole. Znala je da ne može doveka ostati tu, kad-tad će je pronaći. Već je čula kako se približavaju. Muški glas je progovorio: "Izađi malena, samo želimo da razgovaramo. Ono što si uradila nije bilo nimalo lepo. Nećeš valjda da te vratimo tamo odakle si došla?"

Progutala je jecaj i pripremila se na skok. U sebi je brojala njihove korake.

Jedan.

Dva.

Tri.

Otvorila je vrata i potrčala što je brže mogla, a žena je pružila nož i zasekla je duž ramena. Ispustila je jauk, ali nije prestajala da trči. Isprva su je pratili, a zajedno sa njima pratio ju je i užasan smrad znoja i alkohola koji joj se uvlačio u nozdrve. Dim je lebdeo svuda oko nje. Cela kuća je bila ispunjena njime, a ona je dobro znala šta je to. Obično je gledala da se izgubi odatle kada su pušili. Vrlo brzo je shvatila da ni sam dim ne utiče dobro na nju. Znala je za džoint, to su najčešće koristili. Ponekad bi njihovi prijatelji doneli neke nove trave, nije mogla da upamti sve nazive. Kuća je uvek bila puna ljudi, uglavnom alkoholičara, ali ni sa narkomanima nisu oskudevali. Po sredi je obično bila trava, ali ona je kadkad uzimala i praškove. On je lako odolevao težim drogama, međutim ona je znala da poklekne.

Danas je bilo najgore. Videla je špric i iglu na podu dnevne sobe.

Oh, nije ih samo videla.

Počelo je da joj se muti pred očima i polako je postajala slabija, znala je da mora što pre da se izgubi odatle, dim ju je opijao. Ubrzala je i smesta se saplela na ivicu tepiha, padajući tačno na iglu. Ugrizla se za jezik da ne bi vrisnula i skupila hrabrosti da se osvrne. Žena je već bila na podu drhteći, ali muškarac joj se teturavo približavao. Naterala je sebe da ustane, zanemarujući bol, i nastavi da trči. Najzad, probila se kroz dugački hodnik do ulaznih vrata, koja su bila zaključana. Muškarac joj je bio sve bliži, pijano se smeškajući dok joj je blokirao prolaz do zadnjeg izlaza. Nije imala drugog izbora do da požuri i skrene u najbližu prostoriju. Čim je zatvorila vrata, dogurala je dve stolice i fotelju da ih osigura. Pokušala je da uradi isto i sa velikom sofom, ali uprkos svoj snazi koju je ulagala bilo je to preteško za njene sitne ruke.

Najbrže sto je mogla gurnula je stočić ispod prozora i popela se na njega. Bilo joj je lako da otvori prozor, ali joj mrežica protiv komaraca nije dozvoljavala da izađe. Zato je gurala i udarala svom snagom koja joj je preostala, ali bez uspeha.
Ispostavilo se da je muskarac izuzetno jak. Navalio je na vrata tako da su se stolice zaljuljale.

Morala je da uradi nesto, smesta. Nije imalo smisla tražiti makaze, mogao je da provali svakog trenutka. Zato je uzela prvo što joj je palo pod ruku. Piksla. Nego šta. Bacila ju je i ona se odbila od mrezicu. Posle toga nije ni gledala šta je uzimala. Bacala je stvari, jednu za drugom panično se osvrćući prema vratima koja su popuštala.

Strah u njoj je rastao. Nije smela da dozvoli da je se dočepa. Tako naduvan i pijan mogao bi da joj nanese teške povrede, razmišljala je grozničavo. Ponovo se popela na sto i pokušala da razvali mrežicu. Videla je da se ram na nekim mestima odvojio, što joj je dalo nadu. Međutim, u tom trenutku se čuo prasak. Zapravo, nekoliko uzastupnih udaraca. Stolice su se prevrnule, jedna za drugom i vrata su se naglo otvorila. Nije više imao onaj tupavi smešak na licu, bio je ljut. Besan.

A ona se uspaničila.

Morala je da pobegne. Nije više želela da trpi bol. Bilo joj je dosta toga da je svakog dana muče. Bilo joj je dosta modrica, posekotina i krvi. Nije mogla da izdrži više ni sekundu. Suze su joj se slivale niz lice, a krv iz rana. Plašila se. Udarala je bez prestanka sve jače i jače i na kraju je uspela. Ram je pao na zemlju i ona je mogla da iskoči. Bila je na ivici kada ju je on uhvatio za nogu i povukao. Pridržala se za zid pored sebe kako ne bi pala nazad u sobu. Nije mogla da diše, što od jecaja i suza, što od panike. Divlje se otimala dok on nije popustio stisak, a ona pala leđima na trotoar. Snažni udarac joj je izbio sav vazduh iz pluća, ali nije imala vremena da razmišlja o tome. Ustala je i potrčala duž ulice dok se borila za dah.

Kada je odmakla dovoljno daleko i uverila se da je niko ne prati, zamakla je za ugao u slepu ulicu i tu se zaustavila. Pala je na kolena, a igla koja je i dalje držala špric zakačen za njenu nogu još se više zabila u meso. Brzo ju je izvadila i bacila što dalje od sebe. Jednom rukom se držala za stomak dok je drugu priljubila uz beton. Glave okrenute ka tlu, grcala je i gušila se pokušavajući da ponovo pokrene svoja pluća. Svaki dah ju je boleo i palio joj grlo.

Nije dugo izdržala, umor ju je savladao i uprkos bolu zaspala je u hladnoj ulici, u mrklom mraku. Potpuno sama.