Deca noći

Trideset šesto poglavlje

Kada su Enzo i Rej izašli iz kamiona na pauzu za ručak, Set se samo sručio na stranu dok su mu duge noge visile sa kauča. Eliz je čučnula pored njega i blago ga prodrmala budeći ga. Pogledao ju je sada tamnozelenim očima i nasmejao se kada ga je Veks liznula po obrazu. Izveli su pse na poljanu iza restorana kako bi svo četvoro malo protegli noge, a Eliz je sve vreme bila ćutljiva. Set, još uvek pospan, verovatno nije smatrao da tu ima nečeg čudnog, čim nije postavljao nikakva pitanja.

Ali jeste bilo čudno.

Eliz se osećala izopšteno kada su se našli za ogromnim stolom unutar restorana za kojim je sedela gomila ljudi koje nikada u životu nije videla. Hladnoća joj se zavukla u kosti, ispunila je svaki njen delić ostavljajući je šupljom. Znala je šta je sledeće - strah. Ne pravi strah, već treperenje sećanja na stalno pribojavanje. Ponekad joj se sve to vraćalo - bespomoćnost koja ju je ostavljala da se guši vapeći za vazduhom i ta beskonačna usamljenost.

Bila je svesna toga da nema potrebe da se oseća tako. Imala je dva izuzetna prijatelja, spremna da urade bilo šta za nju, koje ne bi menjala ni za šta na svetu, i divnog dečka koji ju je voleo više nego što bi ona ikada mogla da traži od njega. Imala je i Džeremija, učitelja, savetnika, a povrh svega, jedinog oca koga je ikada imala. Ljudi su bili oduševljeni njenim pevanjem, a Arnarson je tvrdio kako će oni dati jednu potpuno novu dimenziju rokenrolu. Imala je sve razloge da bude presrećna, ali nije znala zašto joj se ovo još uvek dešava. I zašto baš sada?

"Jesi li dobro?", upitao ju je Enzo, koji je sedeo pored nje i gledao je kako premeće hranu po tanjiru terajući sebe da na silu pojede bar nešto kako ne bi delovalo čudno.

Klimnula je glavom, ali ga je ipak uhvatila za ruku, a on ju je snažno stegnuo ispod stola.

Pokušala je da se usredsredi na ono što se događalo oko nje. Za stolom je sedelo oko dvadesetak ljudi uključujući momke iz grupe Bloody Soldiers i Arnarsona, kao jedinog koga je tu uopšte poznavala. Glasovi su joj se mešali u glavi, dok su osmesi sijali na sve strane. Primetila je da se Rej uneo u razgovor sa devojkom kratke, bezmalo dečačke frizure, koja je sedela preko puta njega, a Set živo gestikulirao razgovarajući sa Dirkom da ju je zamalo udario rukom po glavi. Enzo se naginjao preko stola ka Elmu, ne puštajući njenu ruku.

"Ne, i ja sam prvi put na turneji, kao i vi. Moja sestra radi ovde kao tonac, ona i Dirk su najbolji prijatelji, pa ju je ubacio u posao čim je završila faks. A ja sam ovde po kazni, zato što nisam želeo da ga upišem.", odgovarao je Elmo na pitanje koje Eliz nije čula.

Pogledala je u Dirka, riđeg momka veselog osmeha kako razglaba nešto sa Rejem ruke prebačene preko ramena devojke kratke kose. Imala je sličnu frizuru kao Elmo, što je podrazumevalo valovitu kosu raštrkanu na sve strane, isti oblik lica i okrugle naočare čije se staklo presijavalo na svetlu.

"Nisi mogao da se odlučiš? Meni je to oduvek bio problem.", rekao je Enzo.

"Ne baš. Znao sam tačno šta želim, samo što se moj otac nije slagao sa tim. On je za mene zacrtao medicinu, ili to ili ništa drugo. Ja sam izabrao ovo drugo.", opušteno je slegnuo ramenima kao da govori o nečemu potpuno nevažnom iako mu se na licu videlo da nije tako.

Eliz to nikada nije mogla da razume. Nije znala kako bi ikada mogao da postoji neki univerzalni šablon za sreću. Oduvek je smatrala da je sreća individualni pojam koji svako doživljava na svoj način, ali sve što više upoznaje ljude shvata da je bila u zabludi. Za nju je sreća oduvek značila slobodu - slobodu i ništa više, ali drugim ljudima je potreban niz različitih stvari kako bi uopšte mogli i da pomisle sa su spoznali neki vid sreće, iako im uvek nešto nedostaje. Od kada krenu u školu, deca se trude da imaju što bolji uspeh kako bi kasnije mogli da konkurišu za dobro plaćene poslove. Za to vreme svi žude da nađu nekakvu ljubav svog života, jednog dana se venčaju i dobiju decu. Ono što je shvatala bilo je da je ljudima potrebna sigurnost, udobnost, dok je ona volela uzbuđenje i neizvesnost.