Deca noći

Četvrto poglavlje

Naredne tri godine su se vukle kao da je neko namerno usporio vreme. Nije više imala problema sa Bobom sa kojim je razmenjivala poglede pune mržnje kad god bi se sreli, ali to je bilo sve, nije ga se više plašila. Šetnje gradom su joj pomagale da prekrati vreme. Uveštila se u sitnim krađama. U početku su na meti bile čokoladice i slatkiši koje u sirotištu nije imala prilike ni da okusi. Planule bi pre nego što bi ona i stigla do njih. Kasnije je prešla na odeću. Bilo joj je dosta da poslednja dobija ono što ostane od iznošene odeće sa kojom ljudi ne znaju šta će pa ostavljaju njima. Zbog toga je krala džempere, farmerke, ponekad i jakne. Nastojala je da ostane neprimetna kako niko ne bi obraćao pažnju na nju i saznao šta se događa.

Šetajući primetila je visokog mladića, svetlosmeđe kose i oštrih crta lica. Odmah ga je prepoznala. Videla ga je u februaru te godine kako odlazi iz sirotišta. Posle onoga sa Bobom, više nikada nije razgovarala s njim, ali nije ga zaboravila. On je sada punoletan, što znači slobodan. Zavidela mu je na tome. Živela je za dan kada će moći da, kao on, napusti to odvratno mesto.

Pre nego što je shvatila šta radi, krenula je za njim. Sakrila se iza klupe u parku dok je posmatrala kako jedan mladić crta grafite na zidu starog bioskopa. Dečak koga je pratila dobacuje mu paklicu cigareta i sam uzima sprej.

"Izađi, mala, znam da si tu. Nećemo ti ništa.", doviknuo je momak u crnom gledajući u klupu iza koje se krila. Istupila je bojažljivo, a oni su se nasmejali. Dobacio joj je sprej koji je ona nespretno uhvatila.

"Hoćeš da probaš?", ponudio joj je smešeći se jednom stranom usana.

Prevrtala je sprej po rukama i posmatrala njegovu mišićavu figuru. Stajao je sa šakama u džepovima kožne jakne, a ona je polako posmatrala njegovo lice-jasno definisana vilica, maslinasto zelene oči i gusta, valovita crna kosa.

"Mislim da baš i nemam dara za crtanje.", procedila je nesigurno. Nije ni došla ovde zbog toga. Muzika je ono što ju je nateralo da ostane. Iz malog zvučnika koji je stajao na sedištu motora odmah pored momaka treštala je neka pesma, melodična, ali agresivna. Svideo joj se bol koji je mogla da oseti u vriscima koji su se povrememo javljali. Pevačev glas je vrlo brzo izgovarao reči, te nije uspevala da ih razume uprkos svom odličnom znanju engleskog jezika, ali zavijanje električne gitare i neumoljivi udarci bubnjeva su je istog trenutka kupili. Nikada pre nije čula ništa slučno ovoj vrsti muzike. Znala je za tehno, onu iritantnu elektronsku muziku koju su njeni staratelji puštali kada se urade, kao i za ono što ljudi u prodavnacama nazivaju pop muzikom. Ništa od toga je nije privlačilo.

"Nije ovde važan talenat, važno je samo da ostaviš svoj znak. Nacrtaj bilo šta, ne mora da bude smisleno, bitno je da ti znaš šta znači.", objašnjava momak u crnom i klima glavom ka zidu, bodreći je.
Grafit ruke koja steže srce iz čijih arterija curi krv, nož zaboden u jabuku, peščani sat u plamenu i dve šahovske figure-kralj koji izgleda kao da se nadvija nad oborenim pijunom - već su krasili zid. Skrenula je pogleda na sprej u svojim rukama, a zatim na gomilu drugih na podu. Zgrabila je crveni i prsnula nekoliko puta na zid praveći haotične fleke, isto je ponovila i sa tamnoplavim, a na kraju je napravila nekoliko tačkica belom bojom. Okrenula se od zida i slegnula ramenima.

"Odlično. Ja sam Set.", nesmejao se dečak u crnom i pružio joj ruku. Malo je oklevala, ali ju je ipak prihvatila.

"Eliz.", i sama se nasmejala, ali osmeh je isčezao sa njenog lica iste sekunde kada je primetila dva čoveka iz sirotišta.

"Dankvortova, u velikoj si nevolji. Bolje bi ti bilo da se odmah vratiš s nama u dom. Ne piše ti se dobro svakako.", progovorio je jedan od njih, koračajući ka njoj. Ona je napravila nekoliko koraka u nazad, iako je znala da nema nikakvih izgleda da im pobegne. Plašila se, a Rej, dečak iz sirotišta, je to znao.