Deca noći

Treće poglavlje

Bilo joj je muka svakog puta kad ugleda Boba Venda. Taj dečak je prosto obožavao da je muči. Nije bilo mnogo viši od nje, ali snažniji svakako jeste. Okusila je to na sopstvenoj koži.

Tog dana, odmah nakon što je ponovo dospela u sirotište, spazila je Boba na hodniku, ali nije uspela da umakne pre nego što je i on nju primetio. Kao i uvek, prišao joj je jer nije mogao da izdrži da joj ne dobaci barem jednu podlu reč. Okrenula se da pogleda niz hodnik koji je bio potpuno pust. Nije bilo nikog da joj pomogne.

"Dankvortova, čuo sam jutros da si se vratila. Jebiga, baš si baksuz. Al' znaš šta kažu-treća sreća. Šteta što tebe sreća obilazi u širokom luku.", govorio je Bob iritantno razvlačeći reči. Eliz je bilo dosta njegovog zafrkavanja, bilo joj je dosta ćutanja.

"Možda bi trebalo da se pozabaviš malo svojim životom, za promenu. Šta kažeš na to? Dobra ideja, jel da? Zar se nikad nisi zapitao zašto niko od ljudi koji su dolazili ovde nije izabrao tebe? Ja ću ti pružiti odgovor. Jedino za šta si ti sposoban je uništavanje tuđih života, a takav nikom ne trebaš. Zato me ostavi na miru i, umesto da mi stalno skrećeš pažnju na to koliko sam bezvredna, poradi malo na sebi."

Bilo joj je drago što vidi zapanjen izraz na njegovom licu, ali još draže da mu okrene leđa i odšeta.

"Platićeš mi za ovo.", viknuo je za njom, a ona ga je častila jednim veoma nepristojnim pokretom.
Čula je njegove korake iza sebe i odmah zažalila zbog onoga što je uradila. Gurnuo ju je s leđa tako da se istog trena našla na podu, te je morala da se sklupča kako bi sakrila glavu i stomak od njegovih udaraca. Šutirao ju je veoma jako, a njoj se činilo da nikada neće prestati. U mislima je korila sebe što mu se uopšte obratila. Trebalo je da ga pusti da kaže šta ima i onda jednostavno sačeka da ode. Ovo joj je lekcija za sledeći put. Međutim, ona zna da se na ovome neće zaustaviti. Navukla je njegov gnev na sebe i nema načina da mu pobegne.

Kada se najzad zadovolji slušanjem kako se Eliz bori za dah, gledanjem njenog tela koje se trgne svaki put kad primi udarac, Bob ode bez reči. Ona ostade da leži na podu dahćući i gušeći se u suzama. Celo telo ju je bolelo, nikada nije pretrpela ovoliko udaraca odjednom. Uspravila se istog časa kada je osetila nečiju ruku na svom ramenu. Morala je da obriše suze kako bi uspela da vidi namršteno dečakovo lice.

Najpre je pomislila da joj se ne piše dobro. Nije znala da li može da izdrži da se još neko istrese na nju. Ali onda oseti zbunjenost jer na njegovom licu primeti nešto sa čime se do sad nije susrela. Nešto što nije znala kako da definiše.

"Jesi li dobro?", upitao ju je i ostavio je u čudu.

Nikada pre joj ovo pitanje nije bilo upućeno, zbog čega je samo iznenađeno buljila u njega. Imao je izuzetno oštre crte lica za nekoga ko je tek navršio petnaestak godina. Svetlosmeđa kosa mu je neuredno štrčala na sve strane, a u kestenjastim očima mu se moglo videti... Da li je to bila zabrinutost? Nije imala nikakvu predstavu kako bi zabrinuti izraz trebalo da izgleda, mogla je samo da pretpostavlja.

"Ko ti je ovo uradio?", posmatrao je njene modrcama posute ruke.

Eliz je malo razmislila, a onda samo odmahnula glevom. Nije mogla da mu kaže. Kada bi Bob to saznao... Nije želela ni da zamisli šta bi joj uradio.
"Slušaj. Mora da bude kažnjen zbog ovoga. Pobrinuću se da niko ne sazna, obećavam. Samo mi reci ime."

Njegov glas ju je smirivao. Znala je da je besan, ali ne na nju. Cenila je napor koji ulaže da joj se obraća mirnim tonom, iako je izgledao kao da želi da vikne. Nekako je znala da nije imao nameru da je povredi, već zaštiti, i zato mu je verovala. "Bob Vend.", procedila je kroz zube.

Dečak je samo klimnuo glavom i pomogao joj da ustane. Bio je to jedan od retkih slučajeva kada joj nečije ruke nisu nanele zlo. Naprotiv, bile su neobično nežne, što je do sad osetila samo od strane lekara i medicinskih sestara. Naravno, ovo je bilo drugačije. On nije bio plaćen da joj pomaže. Ni sama nije znala zašto bi se tako poneo. Kada bi videli da nekome nije dobro, da je u nevolji, ljudi bi samo okrenuli glavu. Nije znala da postoji neko ko će svojevoljno stati na tvoju stranu, sve do sada.

Nakon što se uverio da je mogla da stoji na nogama, pa čak i da hoda, dečak ju je ostavio na kraju hodnika i skrenuo iza ugla. Eliz nije mogla jednostavno da ode u dnevnu sobu, uzme neku knjigu koju je verovatno već pročitala i pravi se da se ništa nije dogodilo. Odlučila je da prati dečaka i vidi kakva to 'kazna' čeka Boba. Radila je to najsuptilnije što je mogla, pobrinuvši se da održava bezbedno rastojanje, a u isto vreme ne dozvoli da joj dečak umakne.

Kada je izašla iz zgrade, obrela se u zadnjem delu dvorišta. Ostala je skrivena iza ugla, posmatrajući kako se Bobov prkosni pogled pretvara u preplašeni. Dečak ga je isprva udarao pesnicama u lice, zatim kolenima u stomak, na kraju ga obara na zemlju i šutira baš kao što je Bob uradio sa Eliz.

"Ne isplati se biti siledžija, jel da? Kad tad ti se vrati. Ako samo čujem da si se nekom požalio ili, još gore, ponovo približio onoj devojčici, čeka te dupla tura. Dobro razmisli pre nego što nekog povrediš sledeći put.", čula je kao mu preti.
Nije joj bilo svejedno dok je gledala Boba kako krvavog nosa leži na travi, nije joj bilo drago. S druge strane nije dozvolila sebi da oseti krivicu zbog toga što ga je ocinkarila, zaslužio je to. Bol u donjem delu leđa ju je podsetio da je uradila ispravnu stvar.

Dečak je zatim nastavio prema ogradi koja je odvajala sirotište od spoljašnjeg sveta, a ona je pošla za njim. Skrenuo je prema delu gde stoje kontejneri sa đubretom okruženi mnoštvom kutija raznih veličina. Zavukao se iza njih i izgubio joj se iz vida. Sledećeg trenutaka bio je van drvorišta, trčeći ulicom. Kada se uverila da je otišao i da oko nje nije bilo nikoga, i sama se zavukla iza kontejnera. Nasmejala se kada je otkrila šta  se tamo nalazi. Žičana ograda je na tom mestu bila
presečena tako da je formirala prolaz velik taman toliko da neko može da izađe. To saznanje ju je obradovalo i bila je zahvalna dečaku što joj ga je pružio, čak i nesvesno.