Deca noći

Peto poglavlje

Nikada se nije osećala zarobljenijom nego tada. Kada du saznali kako je pobegla, istog dana su zakrpili ogradu, ali nije se na tome završilo.

"Nezahvalna mala... fufo!", vrištala je upravnica sirotišta. "Bežala si odavde da bi bila sa onim... sa onim probisvetom. Treba da ostaneš trudna i šta ćeš onda? Ne treba nam više dece ovde."

Gledala ju je trepćući, ne mogavši da veruje u ono što čuje. Kako bi mogla uopšte da pomisli da bi ona uradila tako nešto sa osobom koju ni ne poznaje? Zapravo, poznaje ga pola godine i mora da nastavi da laže o tome.

"Ja nisam... i neću... Možete da budete potpuno sigurni da...", ni sama nije znala zašto zamuckuje. Trebalo bi da saspe toj ženi u lice sve što misli. Od ovoga ne može biti gore. Oduzela joj je ono malo slobode za koju nije ni znala da je imala dok je nije izgubila. Dok nisu zakrpili tu ogradu.

"Ako vam je previše dece ovde, zašto me ne pustite da idem?"

"Šta ćeš da radiš napolju sama? Da prosiš? Znaš li koliku bi kaznu morala da platim kada bi saznali da sam te izbacila? Možda bi me čak i zatvorili."
Oh, naravno da se radilo o njoj. Koga je briga za decu?

"Zatvorili bi oni vas kada bi saznali kakvim ste sve porodicama dozvoljavali da me usvoje."

Nije trebalo to da kaže. Lice upravnice se izobličilo od besa. Ustala je, prišla Eliz i ošamarila je toliko jako da je pala sa stolice, a zatim je ponovila to nekoliko puta.

"To mi je hvala? Dala sam ti krov nad glavom, hranu, odeću, zaklon - sve. A ti mi pretiš! Nezahvalno derište!", ošamarila ju je još jednom pre nego što je Eliz ustala i unela joj se u lice.
"Ja sam sve to krvavo platila i to mislim doslovno. Bila sam hodajuća vreća za udaranje čitav svoj jebeni život. Lemao me je kako ko je stigao, a kad ste vi stali na moju stranu? Nikada. Mislim da bih bolje prošla da su ne roditelji ostavili na ulici. Radije bih umrla nego vam zahvalila na bilo čemu!", dok je izgovarala poslednju rečenicu, zgrabila je čašu sa stola i tresnula je o zid, zatim je izletela iz prostorije smejući se. Osećala se odlično, nezaustavljivo. Kao kada je Bobu u lice podigla srednji prst. Konačno je skupila hrabrosti da joj se usprotivi. Svidelo joj se to, bez obzira koliko veliku cenu je morala da plati. Nije je briga šta će joj uraditi, ali ona više neće ćutati.

Izjurila je u dvorište iza zgrade i sela u ćošak naslonivši se na ogradu. Prasnula je u smeh, histerično se cerekajući na sav glas. Pomislila je da je srećna, da joj je ovo doneli barem malo radosti, ali suze su ubrzo usledile. Slivale su se neverovatnom brzinom, natapajući joj obraze. Tada je shvatila da povređivanje drugih ne može da je učini srećnom, čak i ako su ti ljudi povredili nju. Umesto toga, osetila je neizmeran bes i nemoć. Ta nemoć ju je potpuno skrhala. Nije mogla da uradi ništa kako bi promenila situaciju u kojoj se nalazi i to ju je izluđivalo.

Poskočila je kada je čula rikanje motora iza sebe i odmah se našla na nogama. Obrisala je suze kako bi videla lica koja je zabrinuto gledaju.

"Jebote, šta ti se desilo?", Set je stajao ispred nje mršteći se. Njegove oči su počivale na njenim usnama, nije joj bilo jasno zašto. Pružio joj je telefon sa upaljenom prednjom kamerom, tako da je mogla da se suoči sa svojim nimalo lepim licem. Jagodica ispod levog oka joj je bila modroljubičasta, a donja usna rascepljena i krvava, svatloplava, skoro bela kosa raščupana. Prinela je prste unama da bi procenila kolika je rana, ali smesta se pokajala zbog peckanja koje je odmah osetila. Olizala je usnu, pokušavajući da zaustavi krvarenje. Metalni ukus krvi joj je bio već dobro poznat zahvaljujući ljudima koji su joj omogućili da ga oseti mnogo puta pre.

Shvatila je da Set čeka na njen odgovor i da mora nešto da kaže.

"Pretpostavljam da sam ja jedina ovde koja mora da plati za svoju neposlušnost."

Rej, koji ju je do tada samo ćutke posmatrao, progovorio je svojim dubokim glasom.
"Bob je to uradio, zar ne? Ovog puta ću ga ubiti."

Zaputio se ka kapiji na ulazu u sirotište, a ona je morala brzo da reaguje. Pružila je ruku kroz žičanu ogradu i uhvatila ga za podlakticu.

"Nije on. Izgleda da sam malo zapretila upravnici, što joj se nije svidelo.", nasmešila se podlo. "A šta ćete vi ovde?"

Rej je izvadio telefon iz džepa kožne jakne i pružio joj ga kroz ogradu, dok je Set morao da prebaci glomazne slušalice preko. Gladala ih je začuđeno - crna spravica sa pufnastim jastučićima za uši i točkićem za podešavanje jačine zvuka. Viđala je kako ih ljudi koriste, ali nikada ih sama nije držala u rukama.

"Biće malo teže da ih sakriješ, ali ne sumnjamo mi u tebe.", nasmejao se Set.

Uputila im je pogled koji govori da joj ništa nije jasno, zbog čega joj je Rej pojasnio: "Set mi je rekao da ti se sviđa rok, pa smo ti doneli nešto da ti prekrati vreme ovde. Tu imaš neke od naših omiljenih pesama, mislim da će ti se dopasti. Provalićeš kako se koristi."

Bila je zbunjena. Zašto bi joj poklonili ovo? Znala je koliko se kreću cene telefona i nije bilo nimalo jeftino. Ona nema taj novac, ne može da im ga vrati. Osećala se dužnom. Ali pre nego što je uspela da se pobuni, seli su na svoje motore i odvezli se duž ulice.