Deca noći

Dvadeset treće poglavlje

Nije mogla ni sekund više da ostane u zatvorenom prostoru, izdržala je tačno dvadeset i četiri časa, a onda je jedva namolila Enza da je pusti napolje.

Smenjivali su se kao obezbeđenje, nisu je puštali ni da priđe ulaznim vratima. Stomak joj se naduo od silne supe iz kesice koju je pila na svakih sat vremena, dok najzad nije nagovorila Reja i Seta da se malo odmore od nje.

Njih trojica su celu noć obletali oko nje, budili su je na svaka tri sata da meri temperaturu i popije lek. Džeremi je svako malo trčao u prodavnicu po još supe i čaja, a ona je samo želela da se sklupča pored Enza i spava dok je ta užasna malaksalost ne napusti.

Sedela je u bašti jednog hipi restorana prekoputa Enza daveći se u palačinkama natopljenim čokoladom i šlagom.

Temperatura joj je spala, ali još uvek je osećala pritisak u sinusima i bol u grlu, što je nije sprečilo da uživa u svežem vazduhu i slatkišima. Dopadao joj se enterijer restorana i bašta prepuna cveća, a da ne pominje to što su pravili neviđeno dobre kolače.
Enzo ju je mrko gledao dok se gušila od kašlja i izvlačila maramicu za maramicom kako bi kijala u nju. Nacerila mu se kada je napad popustio, znajući tačno o čemu razmišlja.

"Set će me ubiti ako sazna za ovo.", uputio joj je zabrinut pogled.

"A ti se plašiš Seta?", zadirkivala ga je.

"Naravno da ne, ali ni sam ne mislim da je ovo dobra ideja. On je u pravu, trebalo bi da se oporaviš, a ovo ne pomaže."

Prevrnula je očima.

"Set mi nije otac, a ni stariji brat, što znači da nema autoritet nada mnom."

Osećala se kao malo dete čiji su roditelji previše zaštitnički nastrojeni, određuju pravila i ograničavaju joj slobodu 'za njeno dobro'. To joj ne bi smetalo da zapravo ima roditelje, ali tako nešto zaista ne želi da trpi od svojih prijatelja.

"Šta se sa Rejem događa? Malo je...čudan ovih dana.", Enzo je diskretno promenio temu.

Na sam pomen toga stomak joj se prevrnuo. Pre dve nedelje se suočio sa ocem koga nije video deset godina, saznao je da ima polusestru koja se u međuvremenu preselila kod njega, ali pored svega toga on je razmišljao samo o jednom. O Brieli.

Savršena devojka sa savršenom porodicom i beznačajnim problemima nimalo joj se nije dopadala. Nije bila ljubomorna na nju iako joj je zavidela na besprekornom životu. Nije njena sreća predstavljala problem, već to što uopšte nije poznavala Reja. Zapravo, nije znala ništa o njemu.

Rej je bio daleko drugačiji od ostalih momaka u gradu, a Briela je bila samo još jedna devojka u potrazi za avanturom ili možda princem na belom konju. Eliz je bila sigurna da će Rej odbiti da bude ovo prvo, ali i da će se silno potruditi da postane ovo drugo. Ono što ju je plašilo bilo je to da Briela neće biti sposobna da uvidi njegovu različitost, da neće poštovati njegovu prošlost. Plašila se da će ga povrediti.

"Smuvao se sa onom crvenokosom, ne izbija mu iz glave.", ponovo prevrtanje očima. Nije mogla, a zapravo nije ni zelela, da prikrije svoje negodovanje.

"Zar ne bi trebalo da budeš srećna zbog njega?"

"On zaslužuje mnogo bolje od jedne lepuškaste bezlične devojke. Zaslužuje nekog ko će da ga razume."

Znala je da se ne će dobro provesti ako bude tražio neku takvu. Malo je ljudi koji su prošli kroz ono što su njih dvoje preživljavali, nije bilo pravedno da je osudi samo zbog toga što njeno telo i duša nisu izrešetani ožiljcima. Shvatala je to, ali joj je i dalje nešto u njenom karakteru smetalo.

"On radi upravo isto što i ti. Približio se devojci koja se u potpunosti razlikuje od njega. Ona je ceo život imala sve, bila je srećna, dok je on samo brojao dane do bega od svog detinjstva. Isto je i sa nama. Ja sam živeo životom o kakvom si oduvek sanjala, ne mogu ni da zamislim bol koji ćeš zauvek nositi u sebi. Ja ne mogu da te razumem, koliko se god trudio, zato što nikada nisam doživeo ni trunčicu onoga što si ti, ali evo nas - ipak smo prijatelji."