Deca noći

Šesnaesto poglavlje

Mora da je tu negde. Potkrovlje je bilo ogromno, a Set se nije sećao u koju je od mnogobrojnih kutija ostavio debelu svesku sa crnim kožnim povezom. Bio je svestan onoga što će ta sveska doneti sa sobom, šta će vratiti, šta će mu učiniti. Ali nije imao izbora. Dve nedelje su previše kratak vremenski period, a on nije pisao veoma dugo.

Za sedamnaesti rođendan je odlučio da će zakopati sav svoj bol, da je vreme da zaboravi i nastavi dalje. Tada je odlučio da sahrani ono potišteno siroče, da ubije svu setu i očaj i posveti se dečaku čiji će jedini cilj u životu biti da se zabavi. Džeremi je bio najsrećniji zbog te promene.

Od Setove šeste godine, kada su mu roditelji nastradali, Džeremi je gledao kako se njegov bratanac zatvara u sobu i ne izlazi satima, odbija da razgovara s njim, povlači se u sebe i ne vadi nos iz sveske koju je neprestano nosio sa sobom. Pisao je od kad zna za sebe, tačnije od kad je naučio sva slova. Ali ove godine, Set je okrenuo novi list i znao je da njegov osmeh predstavlja najveći poklon za Džera.

Rej mu je u tome mnogo pomogao. Upoznao ga je sa deset. U početku se to prijateljstvo svodilo na šetnje gradom, razgovore o muzici i ispijanje sokova po parkovima. Ali vremenom je preraslo u nešto veće. Počeli su da se otvaraju jedan drogome, razgovarali su o stvarima koje nikome nisu smeli da povere. Rej mu je neprestano pridikovao o njegovom ponašanju prema Džeremiju. Pomogao mu je da shvati kako bi trebalo da bude zahvalan što ga ima, kako nije on jedini koji pati. Naterao ga je da razmisli i o tome kako je i njegov stric izgubio brata, i on je osećao strahoviti bol. Zbog toga je morao da promeni ponašanje.

Međutim, nešto je ostalo isto. Redovne tuče u školi zamenio je haos na ulicama. Za godinu dana, pet puta je završio u policijskoj stanici. Začudo, ni jednu tuču nije započeo pijan. Nekoliko puta je čak i ostao u pritvoru.

Krajičkom oka je video kako Eliz vadi njegovu svesku iz jedne od kutija i prelistava je. U nekoliko dugih koraka stvorio se pored nje i oteo joj svesku iz ruku, a ona je uplašeno ustuknula za nekoliko koraka.

Bio je malo pregrub, znao je to, ali nije mogao da joj dozvoli da pročita niti jednu jedinu reč. To je njegova lična stvar, njegov bol koji neće deliti ni sa kim. Ovu svesku drži zato što zna da bi iz nje mogao da izvuče nešto što bi im pomoglo sa njihovom pesmom, ali nema nameru da svetu priloži bilo koju svoju slomljenu misao u celosti.

Ispratio je Eliz i Reja do vrata dajući im doznanja da mu je potrebno da ostane sam. Rej je to razumeo, budući da je znao šta sledi. Zapravo on mu je i predložio da piše. Nikad pre toga nije pisao o onome što ga zaista muči, sklapao je samo nepovezane mračne dečje pesmice nesposoban da razume svoja osećanja. Ali Rej je zapazio da nešto nije u redu tokom njihovog bezbrižnog druženja u početku, i nakon što je Set odbio da mu kaže u čemu je problem, posavetovao ga je da piše o onome što mu se događa jer bi svakako poludeo da je nastavio da sve to drži u sebi.

A sada se sve to vratilo. Dok je čitao stihove, ponovo je mogao da oseti tugu, bol, usamnjenost, paniku. Ponovo je proživljavao smrt svojih roditelja.

I wanted to scream
Because the life is sometimes
Just too much for me
I wanted to cry
Because you have died
But there was no voice
To get out my mouth
There was no tears
To water my cheeks
I stayed here
With nothingness in me

Nije ni pokušavao da zaustavi suze koje su navirale u potocima niti da uguši jecaje. Imao je samo šest godina kada su poginuli i pravo je čudo što se tako živo seća njihovih lica. Sećao se kako ga je majka svako veče jurila po kući da opere zube ili kako ga je otac biciklom vozio u vrtić svakog jutra.

Gušio se, a bol u grudima je bivao sve jači. Zato je posegnuo za gajbom piva koju su držali u podrumu. Za manje od jednog sata, iskapio je i poslednju flašu, ali to mu nije pomoglo da se reši očaja koji se odjednom spustio na njegova pleća. Na to se samo dodala i mučnina, te je pola noći proveo u kupatilu grleći toalet šolju. Nameravao je da pokupi prazne flaše koje su ležale po celom podrumu, ali san ga je preduhitrio, te je zaspao na stepenicama gde je ostao sve do jutra.