Deca noći

Deveto poglavlje

"Daj pusti taj glas, jebote. Nemoj da pevušiš već pevaj.", Set je već gubio strpljenje.

Nije znao šta nije u redu sa tom devojkom. Plašila se bezmalo svega, iako je odbijala to da prizna. Izgledala je kao da samo čeka njegov udarac koji će je svakog trenutka stići. Čuvši onaj razgovor između nje i Reja, zaključio je da je preživela užasne stvari, ali nije mogao ni da zamisli šta bi toliko moglo da utiče na nju i usadi joj toliku paranoju u glavu. Posmatrala ga je kao da očekuje da će je zgromiti ako napravi i jednu pogrešku. U početku se trudio da bude nežan, strpljiv i pažljiv, ali ona nikako da se opusti. Kao da je bila samo sve nervoznija, a glas joj je zvučao upravo tako-nervozno i uplašeno, podrhtavao je i gubio se.

To je polako počinjalo da mu ide na živce, zato je prasnuo. Nastup je za dva dana, a ako ovako nastave, ništa neće dobro izvesti. Želeo je da zvuče onoliko dobro koliko je to bilo moguće. Znao je koliko to Džeremiju znači. Otvara prvi rok klub, to je veliki korak za ovu rupetinu od grada. Stalo mu je da ga predstave u najboljem svetlu, ipak će tu dolaziti ljudi koji znaju da cene pravu muziku, a on ne želi da ih razočara.

"Ja sam problem, je l' da? Ne znam šta sam uradio, ali ako ti moje društvo predstavlja bilo kakav pritisak, otići ću. Džeremi može da ti pokaže šta treba da radiš, što se mene tiče ne moramo uopšte da vežbamo zajedno."

Nije mogao da pohvata njene promene raspoloženja. Jedan dan je dovoljno hrabra da mu baci punu kutiju cigareta u kantu za smeće i odgovara na sva njegova začikavanja, a drugi dan zazire od njega. Međutim, činilo mu se da sa Džeremijem prilično dobro funkcioniše. Slušao ih je kada su imali časove. Nije joj predstavljalo problem da pusti glas i iskoristi sav svoj potencijal, iako je njegov stric tvrdio da ona to može još mnogo bolje.

Set je znao kako Eliz zvuči kada peva samo za sebe. Čuo ju je kako peva u magacinu misleći da je sama i baš zbog toga što zna šta može, nervirala ga je ta njena nesigurnost i plašljivost. Zato ju je ostavio sa Džeremijem, a on se izgubio u orednjem delu prodavnice kod Reja, koji ga je dočekao namrštenog izraza lica, na šta je Set odmah prevrnuo očima.

"Šta je? Sad ćeš da mi kažeš kako sam ispao budala?", brecnuo se, shvativši da se zaista tako i poneo. No, on to neće priznati. Ne pred Rejem.
"Jebi se, Sete.", prosiktao je, štimuju ći gitaru.

"Ta mala me gleda kao da sam serijski ubica.", rekao je mrzovoljno.

"Naravno da te tako gleda kada je navikla da je celog života lemaju, kako ko stigne. Samo čeka da se naljutiš i udariš je, teško joj je da poveruje kako ne želiš da joj naudiš. Treba da joj budemo prijatelji, da joj pokažemo da nisu svi ljudi đubrad."
Set je odmahnuo rukom na njegovu govoranciju, prevrnuo očima i vratio se u magacin, gde je zatekao Džeremija kako pomaže Eliz da se zagreje. Dugo je stajao naslonjen na dovratak dok ga nisu primetili.

"Možemo li da razgovaramo?", upitao je Eliz, a svom strucu uputio pogled kojim mu poručuje da ih ostavi nasamo.

"Slušaj, Lizi...", počeo je.

"Ne zovi me tako!", prekrstila je ruke, zavalivši se u fotelji.

To je to. To je želeo da vidi. Taj odbrambeni stav koji je večito imala, taj pogled koji mu je govorio da joj skače po živcima.

"Uh, vratila si se. Već sam se zabrinuo.", uzdahnuo je sa olakšanjem.

Izgledala je zbunjeno, ali ne i uplašeno. To ga je ohrabrilo. Lakše mu je bilo da se nosi sa nadurenom devojkom-navikao je na to posle brojnih svađa koje su se uvek završavale raskidom-nego sa onim prestravljenim mačetom.

"Znaš, više mi se sviđa kad si ljuta. Ne znam šta ti je bilo malopre, ali izgledalo je užasno. Hoću samo da znaš da te neću povrediti- nikad- i da nema potrebe da me se plašiš. Dobro to prikrivaš, ali nekad ispliva na površinu. Vreme za strah je prošlo, sada si na sigurnom."

Njeno lice nije odavalo ništa, bilo je potpuno prazno, a Set je pretpostavljao da je to uzrok njenog nepoverenja. Ako je zaista tako, ako su ljudi bili toliko surovi prema njoj, onda ga ne čudi što joj je teško da poveruje u to da joj neko želi dobro.
"Kako da znam da mogu da ti verujem?

Set je seo na stolicu preko puta Eliz i nalaktio se na kolena prema njoj. Uprkos njenom ozbiljnom licu-punim usnama stisnutim u pravu crtu, malom prćastom nosu i opreznim tamnoplavim očima-uprkos venama na njenom vratu i rukama koje joj se naziru ispod prozirne kože dok skuplja šake u pesnice, i dalje je imao utisak da razgovara sa detetom. Detetom koje je predhodno pokušao da smuva. Nije znao kako mu pre nije palo na pamet da ju je to uplašilo. Ona nije kao ostale devojke, ne zna šta je flert. Set ne može ni da zamisli šta joj se odvija u glavi kada joj priđe sasvim blizu. Kakva je budala bio.

"Ne možeš da znaš. Ali možeš da pokušaš, nećeš ništa uzgubiti, a možda se isplati. Razmisli malo. Da li bih sedeo ovde, ispred tebe, i uveravao te da ti neću nauditi, da mi nije stalo da budeš bezbedna? Rej i ja želimo da ti budemo prijatelji. On zna kroz šta si prošla, ja ne, ali to nije bitno. Važno je samo da nećemo dopustiti da se to ponovi. Ja možda jesam kreten, ali nisam đubre. Zapamti to."

Eliz je samo klimnula glavom ne skidajući kameni izraz sa lica. Zgrabila je šnalu sa stola i zakačila svoju belu kosu svetliju od bilo čega što je on do tada video. Nadao se da je dobro prikrio iznenađenje kada ju je prvi put ugledao. Pred njenom kožom, belom kao mleko, i Snežana bi se postidela. Takvu kosu ni u ludilu ne bi mogao da zamisli-bela sa bezmalo neprimetnom nijansom zlataste-prava šteta što ju je stalno vezivala. Jedino što se na njenom licu izdvajalo su oči boje neba u sumrak, oivičene teget prstenom, i usne boje tek potekle krvi. Prodao bi dušu za te usne. Ali ne, neće biti gad. Ne pred njom.

Eliz je sigurno primetila da njegov pogled počiva na njenim usnama, pa je prevrnula očima i kazala: "Ti zaista jesi kreten."

Uzela je gitaru i spustila glavu, vešto se pretvarajući da gleda u svoje prste koji pritiskaju žice, kako bi prikrila mali osmeh koji joj je zablistao na licu.
Videvši to, Set je osetio olakšanje, te se i sam nasmejao.