Deca noći

Devetnaesto poglavlje

Rej je sedeo u čekaonici u policijskoj stanici sa glavom u rukama oslonjenim na kolena. Čekao je već dva sata da ga pozovu da razgovara sa Markom pre nego što ga zatvore. Umesto policajca, iz sobe za saslušavanje izašla Dženifer, sada već suvih obraza, ali šminke razmazane po celom licu. Svetlosmeđe kovrdže su joj bile u opštem rasulu i poskakivale su dok je koračala prema sedištubpored njega. Neko vreme su sedeli u tišini, ali onda je Rej rešio da započne razgovor. Nikada nije bio dobar u neobaveznim razgovorima, zbog toga je odmah prešao na stvar.

"Da li si sigurna da ti je Mark otac? Ne želim da kažem ništa loše o tvojoj majci, ali znaš kakav je on, prosto mi je neverovatno da..."

Uhvatila se za koren nosa i nasmejala, međutim u tom osmehu nije bilo ni trunke sreće ili humora. Bila je umorna, još uvek prestravljena.

"Lud, pijan dvadeset četiri sata sedam dana u nedelji, bezobziran, ishitren, voli žene- sve to znam. Ali takođe znam da voli moju majku i ona voli njega. Zapravo, volela ga je. Ne bi mu podvalila tuđe dete. Ali sad ju je uhvatilo neko ludilo. Rekla sam joj da ne radi to, da će je Mark uhvatiti u prevari, ali nije me slušala."

Rej je piljio pravo ispred sebe u vrata sobe za saslušavanje. Nije smeo da dozvoli sebi da skrene pogled na Dženifer kako je ne bi video potpuno slomljenu. Mark je ispustio jedno dete, zaboravio ga i izgradio novu porodicu. Zatim je odigrao ulogu i u njenom uništavanju.

Policajac na čijoj je pločici sa imenom pisalo Urlik Vitington ga je pozvao da uđe na razgovor sa ocem. Nasmešio se i potapšao Reja po ramenu, na šta mu je on zahvalno klimnuo glavom.

Mark je izgledao isto kao što ga pamti- pijano. Uvek prisutni podočnjaci ispod kestenjastih očiju sa dugim trepavicama i sada su bili tu. Pomalo isturene i naglašene jagodice, kovrdžava smeđa kosa, tanke usne bile su ono što im je zajedničko. Rej je mrzeo što je u tolikoj meri ličio na njega, iako je on bio neverovatno zgodan čovek. Mrzeo je sve u vezi sa njim, ali morao je da ga pogleda u oči poslednji put kako bi dobio odgovore.

"Rej...", počeo je njegov otac, ali ga je on smesta prekinuo.

"Šta se dogodilo sa tobom i mamom?"
Markovo lice odavalo je bol dok se prisećao Rejeve majke.

"Varala me je, zbog toga sam zatražio razvod. A silno sam je voleo."

Ta žena, ko god ona bila, nije dostojna daljeg razgovora o njoj. Samo je ovo želeo da zna - da li je njegov otac odgovoran za raspadanje njihove porodice kao što je Rej verovao. Izgleda da je pogrešio. Otišla je, samo tako, njegova majka je otišla odlučivši da će se praviti kao da njeno dete nikada nije ni postojalo.

"Znaš šta mi nije jasno? Šta su Dženifer i njena majka radile šest godina nakon njenog rođenja? Očigledno je da si im se vratio tek pošto su mene strpali u sirotište."

"Nisam ni znao za Džen nekih sedam godina. Kada sam prvi put nahvatao tvoju majku sa drugim, želeo sam da joj se osvetim. Iz toga se rodila Džen. Ona i njena majka su živele u Haldenu. Stupili smo u kontakt kada sam se ja doselio tamo, nakon što su te odveli. Kupili smo kuću ovde pre dve godine. Bio sam rešen da sa Džen ne pravim iste greške kao sa tobom. Ali onda sam uhvatio Marin u prevari...", odmahivao je glavom kao da i dalje ne može da poveruje u ono što je video.

Zatim je Reju ispričao kako se osećao nakon što mu je sin odveden u dom za nezbrinutu decu. Ceo svet mu se srušio, a on je za to bio kriv. Tuga i krivica su ga izjedale, hteo je da se ubije... bla, bla, bla.

Najmanje što je Rej želeo da čuje bilo je upravo to - samosažaljevanje, kajanje zbog onoga što je učinio. Zbog toga ga je još više prezreo. Da je na njegovom mestu ne bi se usudio da izusti ni jednu jedinu reč, ne bi smeo da pogleda sina u oči.