Deca noći

Drugo poglavlje

Tako je ponovo dospela na to isto prokleto mesto. Koliko god puta odlazila, koliko god se trudila da pobegne, na kraju bi uvek pronašli način da je vrate u to užasno sirotište.

Čak su je dva puta i udomili, kako oni kažu.
Prva porodica bila je užasna. To se čak ne bi moglo ni nazvati porodicom. Tačnije, usvojilo ju je dvoje poremećenih ljudi kako bi imali nad kime da se iživljavaju. Posle nekoliko modrica i posekotina, prijavila ih je policiji zbog pretnje smrću koju je izmislila. Zahvaljijući dokazima na telu koji su joj išli u prilog, strpala ih je u zatvor na svega pola godine za nanošenje lakših telesnih povreda.
Poslednji usvojitelji bili su još gori od predhodnih-korisnici alkohola i narkotika koji svake druge večeri dovode prijatelje slične sebi, puštaju idiotsku muziku koja služi za ispiranje mozga, praveći žurku. Žurku na kojoj se svi ili urade ili napiju i naprave haos.

Bila je prisutna samo jednom i to se nije dobro zavrsilo. Naduvani i ponapijani muškarci su se zakačili oko samo bog zna čega i, naravno, izbila je tuča, a ona se našla u sred događaja. Udarali su gde i kako su stigli, ne obazirujući se o kome je reč, a dvanaestogodišnja devojčica nije mogla da nađe izlaz iz te podivljale skupine mlitavih telesina.

Zadobila je dosta udaraca dok su tela padala oko nje, vukući je sa sobom. Jedna mršava žena srušila se preko nje kolutajući očima, dok se mišićavi muškarac nadvijao nad njima držeći u ruci blistavi nož. Isprva se ukočila pod ženom, ne mogavši da odvoji pogled od oštrice, ali onda je počela da se koprca. Svom snagom je upirala i gurala sitno, ali teško telo sa sebe. Žena se dozvala sebi taman toliko da se otkotrlja dalje kada je onaj kreten pokušao da zarije nož u nju. Ali devojčica nije uspela na vreme da umakne. Sekundu pre nego što je sklonila nogu, nož joj se zabio kroz farmerke u butinu, rasekavši je celom dužinom do kolena.

Bol joj je sevnuo u tom području toliko jako da je osetila metalni ukus u ustima kada je zubima probila donju usnu. Polako je dogmizala do ulaznih vrata, služeći se rukama rukama i onom jednom nogom koja je i dalje bila u funkiciji. Jedva je videla išta, suzivši oči zbog dima koji je činio da se oseća opijeno. Kašljala je od užasnog smrada alkohola, znoja i krvi koji je u njoj izazivao mučninu. Zato je osetila olakšanje kada je najzad udahnula čist vazduh i ugledala blistavi mesec. Sačekala je nekoliko trenutaka sedeći ispred kuće i slušajući muziku, uzvike i žamor, kako bi prikupila snagu.

Uhvatila se za zid iza sebe i uprla zdravom nogom u tle, dok je povredjenom samo ovlaš dodirivala beton. Uspravila se, duboko udahnula i pokušala da napravi korak, pri čemu se bol razlio čitavom nogom. Procenila je da može da hoda, ne zna koliko će izdržati, ali mora da proba. Šepajući je produžila niz ulicu sve do velikog parka na njenom kraju. Kada se uverila da nema nikoga-a i kako bi bilo u po noći-strovalila se na travu koja je bila iznenađujuće meka. Nastavila je da cepa farmerke na mestu gde ih je nož prorezao i ukoro je imala dugačak deo platna.

Osećala se prljavo od one kuće, od onih odvratnih ljudi i nije želela da se ta prljavština izmeša sa njenom krvlju, pa se još jednom potrudila da ustane-sada je bilo teže nego prošlog puta-nekako se dogegala do česme i isprala nogu. Po ko zna koji put, stisnula je zube da ne vrisne od bola, dok ju je svaka kap koja dotakne rascepljeno meso bockala poput stotinu igala. Kada je završila s tim, obavila je parče teksasa oko butine i čvrsto stegla ne bi li zaustavila krv koja je neprestano lila. Na posletku, sela je naslanjajući se na neko drvo i tu dočekala svitanje. Ni oka nije sklopila, slušajući hučanje sova, gledajući u zvezdano nebo i pitajući se čime je to zaslužila.

Stalno se to pitala: Čime sam zaslužila da se tako ophode prema meni? Šta sam uradila da sve vreme prolazim kroz pakao?

Bila je dete i neprestano je razmišljala o tome kako je to kako je to imati porodicu, kako je to biti srećan. Biti voljen. Nije znala šta se dogodilo njenim roditeljima, a nije ni želela da zna. Ako su je ostavili tu, da raste u tom okrutnom okruženju, nije želela da ih ikada upozna. Nikakav razlog nije mogao da opravda ono što su uradili. Odrekli su se sopstvenog deteta i ostavili je na milost i nemilost drugom, nimalo ljubaznom siročadi. Šta god da je uzrokovalo takvu odluku, ne može postojati ni jedno dovoljno dobro opravdanje koje bi je navelo da im oprosti. Jedino smrt bi mogla da opravda tako nešto, ali bežala je od tih misli.

Ponekad je zamišljala scenarije. Ne ponekad, sve vreme je zamišljala njene roditelje sa tek rođenom bebom u naručju, kako razmišljaju da je napuste. Možda su previše siromašni da hrane još jedna usta. Možda su bili previše mladi. Možda... Možda je nisu želeli.

Za sve je postojalo rešenje. Ako su je voleli, mogli su pronaći način da je zadrže, sa čime god da su morali da se suoče. Prihvatila bi sve, samo za mrvicu ljubavi koju bi joj oni pružili. Ali nije postojalo rešenje za poslednju pretpostavku. Ako je nisu voleli, ni najmanju trunčicu koju bi ona prihvatila oberučke, ona ne želi da ih vidi. Nikada.
Radije bi živela u bedi i siromaštvu, radije bi umirala od gladi sa roditeljima koji je vole, nego preživljavala u ovakvom svetu u kome čak ni ljubav kao reč ne postoji. U ovom svetu punom mržnje, nasilja i boli.

Ako nisu mogli da je prihvate, onda joj nisu roditelji. Ne treba ju joj. Ne treba njoj niko. Ne treba joj ljubav. Sama sebi je dovoljna. Naćiće ona izlaz iz ovoga.

Ona zna da život ne može doveka da je kažnjava za nešto što nije njena krivica. Ona neće napustiti ovaj svet dok ne spozna barem tračak sreće.