Deca noći

Trideset sedmo poglavlje

U neko doba noći se probudila, ćebeta upetljanog između nogu i kose umršene na jastuku. Nadala se da se neće sećati, ali košmar joj je lebdeo u umu ostavljajući užasan panični osećaj da je muči dugo nakon što su joj se otkucaji srca smirili, a disanje ujednačilo.

Bilo je užasno ponovo čuti Bobov glas kako joj govori kako neće uspeti, da se njen trud neće isplatiti, da ona jednostavno nije predodređena za sreću. Ali čak gore od toga bilo je ponovo osetiti Oliverove ruke na sebi, kako polako klize niz njen struk. Koliko god se trudila, prevrtala, šutirala ćebe, nije mogla ponovo da zaspi. Bilo joj je neverovatno vruće, te je skinula majicu i ostala u potkošulji.

Izvukla se iz kreveta kako bi popila čašu vode, a zatim provirila iza zavese iznad svog ležaja. Enzo je čvrsto spavao s ćebetom preko glave, sklupčan uz mali zatvoren prozor, a pored njega je, kao poručeno, zjapilo prazno mesto.

Nekako je uspela da se popne unutra bez mnogo buke, namakne zastor i uvuče se pod ćebe pored njega. Zapravo, to poslednje nije bilo baš lako. Prvo je pokušala da shvati gde se nalazi kraj ćebeta, što je u startu bila nemoguća misija zato što nije videla ništa osim obrisa u mraku. Zatim je, naizmenično uhvativši neki deo, pokušala da ga nežno izvuče ispod njega.

Setila se koliko je sitan bio u osnovnoj školi, mršav i niži od nje, a onda se pojavio u Bezdanu, širokih ramena, viši od nje za glavu i po. Vukla je i cimala i zamalo pala sa kreveta kada se Enzo lenjo okrenuo prema njoj.

"Eli? Jesi li dobro?", pitao je promuklo, zbunjeno trepćući.

"Jesam, samo me pusti da uđem.", šapnula je, promeškoljivši se.

Enzo je podigao pokrivač tako da je mogla da se uvuče ispod i spusti glavu na njegovo rame.

"Sigurna da je sve u redu?", ponovo je pitao.

"Da, spavaj."

Udobnije se ugnezdila pored njega, zabivši nos u njegovu majicu. Mirisao je na šampon od čajnog drveta, a na njegov ali postojan miris kolonske vode od kedrovine. Zagrlio ju je, zabivši lice u njenu kosu, a ruka mu je bila utešno teška na njenom stomaku. Koža mu je bila topla, zapravo vrela, ali to joj nije smetalo.

Bila joj je dovoljna samo njegova blizina da zaboravi na sve košmare, da se seti kako postoji i neko ko će stati uz nju kroz šta god da prolazi, neko ko je voli. U njegovom zagrljaju se osećala sigurno, osećala se vredno i sa tim osećanjem je najzad zaspala.
🎶

Set je ležao u krevetu zureći u mrak, praznih misli. Nakon što je pogledao sve slike od predhodnog dana sa njegovog aparata, mršteći se svakog puta kada bi na ekranu ugledao Eli i Enza u nekoj od zaljubljenih poza, otvorio je mali prozor sa svoje leve strane osetivši se klaustrofobično.

Znao je da će prvu noć na turneji provesti ovako, vrteći se po krevetu, brojeći sekunde do svitanja, ali je mislio da će uzrok tome biti uzbuđenje, a ne ova odvratna obamrlost. Želeo je da ima tremu, da bude nervozan, da oseti ono treperenje u stomaku, ali nije osećao doslovno ništa i to ga je izluđivalo.

Ustavši iz kreveta, primakao se teget zavesi iza koje je spavala Eliz, nadajući se da će je zateći budnu. Međutim, nešto u njemu je splasnulo kada je ugledao izgužvanu ćebad gurnutu na dno praznog kreveta. Nasuprot tome, zavesa Enzovog kreveta nije bila namaknuta do kraja, te je mogao da vidi Elizinu kosu kako se belasa na slabom svetlu koje je dolazilo sa njegovog prozora.

Nešto u njemu je potonulo, kao kada kamen naglo potone u vodu, izazivajući osećaj razočaranja. Mrzeo je taj osećaj koji se javljao kada bi na duže vreme prisustvovao razmenjivanju nežnosti između Eliz i Enza. Nije to bila ljubomora, znao je kako to izgleda, već samo to neko nejasno razočarenje čije poreklo nije mogao da razume.