Blind《Ante Rebić》

《15》

6 sati ujutro je a ja gledam u plafon kao debil. Nisam nikako zaspala od događaja prije neka 3 sata.

Kako bi trebala uopće zaspati?

Zatvorim oči i ponovno mi se ista scena odvija u glavi.

"Ostavljam te ovdje" nasmijem se "laku noć Ante" tiho kažem te krenem otići no on me čvršće stegne za ruku i povuče me prema sebi.

Njegova glava je udaljena od moje nekih par centimetara i ne mogu kontrolirat sama sebe. Želim se odvojiti od njega ali ne mogu.

Svojim rukama potraži moje obraze te me uhvati s obe strane obraza i tek sada stojim kao paralizirana. Zašto se ne mogu pomaknuti? Duboko uzdahnem te zatvorim oči nadajući se da ću se pribrati i odmaknuti od njega,no kada otvorim oči njegova glava je još bliže mojoj i kunem se svim da sada ne znam da je slijep,mislila bi sada da bulji u mene.

"Ne znam što me u tebi ovoliko privlači" tiho mi kaže prije nego prisloni svoje usne na moje

Poljubio me s puno osjećaja,kao da to nije onaj Ante kojeg poznajem.

Kao da to nije onaj kreten.

I tek onda slike tih naših razgovora su mi se stvorile u glavi.
Razgovor koji smo vodili prije 10 minuta u kuhinji.

Njegovo potpuno pogrešno opisivanje mog izgleda.
Moje laganje njemu da stvarno tako izgledam.
Njegov stav o mom pravom izgledu.

Sve te slike dale su mi dovoljno snage da se odmaknem od njega i uzdahnem duboko.

"Ante,mislim da bi se trebali ponašat kao da se ovo nije dogodilo" tiho ali također iznenađujuće odlučno sam mu rekla

"Zbog čega?" Postavio mi je tako jednostavno pitanje a ja mu nisam mogla reći jednostavan razlog

"Eto tako. Moj je posao isključivo da se brinem o tebi i to ću i raditi" jedva nekako sastavim glupu rečenicu dok gledam u njega i trenutno mi se ne čini kao onaj glupi kreten,ali izgled vara.

"Laku noć" promrmljam tiho te izađem iz njegove sobe i zatvorim vrata

(...)

Probudila sam se nenaspavana te kada sam otvorila oči,shvatila sam da mi je glava okrenuta gdje bi trebale biti noge.
Koliko sam se okretala,nije ni čudo.

Ustala sam te svezala kosu u pundžu,presvukla se te krenula prema dnevnom boravku.
Iskreno,znala sam da se moram suočiti s Antom ali sam se nadala da se nije još probudio.

Ušla sam u kuhinju i nažalost ugledala Antu kako jede neke pahuljice.

"Jutro" tiho sam rekla nadajući se da se i on pravi kao da se ono nije dogodilo

"Jutro" uzvratio mi je dok sam ja uzimala zdjelicu i sipala sebi žitarice.

"Oćeš još jest? Da ti uspem?" Upitam ga ne znajući što bi mu drugo rekla a da ne bude ova neugodna tišina.

"Neću,prejeo sam se" kaže mi te krene ustavat.
"Idem ja u dnevni,dođi i ti kad pojedeš" čudno mi je bilo jedino pričati s njim bez glupih dobacivanja i s moje i s njegove strane.

"Kako god hoćeš" rekla sam te sam sjela da pojedem u miru. Drago mi je što nismo spominjali onaj poljubac i nadam se da će tako ostati.

(...)

"Dosadno mi je" po stoti put je govorio Ante dok je ležao na kauču. Bilo je još ljeto i sunce je vani pržilo tako da nismo mogli izlazit vani uopće

"Pa što bi radio? Oćeš gledat neku utakmicu? Mislim slušat,ja ću dati sve od sebe da ti objasnim." Pogledam prema njemu dok se on već uspravlja u sjedeći položaj

"Ti znaš nešto o nogometu?" Zbunjeno me upita te se počeše po glavi

"Nisam retardirana ako sam žensko" preokrenem očima.

"Jesi sigurna da ćeš mi znat reći sve?" Nasmije se

"Znam Ante,znam. Nisam glupa.
Uostalom pratim nogomet otkako sam dijete"
Kažem mu ljutito

"A jel? Za koji klub navijaš?" Znatiželjno me upita a ja mu sad stvarno ne želim odgovoriti.

"Bayern München" kažem a on se odjednom zaokrene skroz te uspravno sjedne

"Je li to zbog mene?" Zainteresirano me upita a ja prasnem u smijeh

"Sanjaj Rebiću"

"A nego?"

"Kao prvo ti uopće nisi igro za Bayern a kamoli da si igrao kad sam ja počela navijati. Bilo ti je možda 7 godina" njemu se osmijeh pojavi na licu. Jesam li ja bolesna, što svaki put kada se on nasmije,ja osjetim neku mučninu?

"Opaa,navijačica od malena. I srećo,samo da znaš,ja sam igrač Bayerna već skoro dva mjeseca" opet onaj njegov osmijeh stoji na licu

"Blago meni" kažem sarkastično

"Kako si uopće počela pratiti nogomet?" Upita me

"Ne znam ni sama,tata je pratio nogomet pa sam i ja zajedno s njim. Valjda što nije imao sina"

"Pa si mu ti bila sin?" Ante je završio ovaj razgovor pitanjem

"Tako nekako" kratko sam odgovorila a onda se sjetila utakmice
"Nego hoćemo onda gledat tu utakmicu?"

"Koja je utakmica?" Upitao me dok sam ja listala kanale na televiziji tražeći one sportske.

"Evo ima Dinamo-Hajduk.Mislim da ovo ne trebamo gledati radi tvojih živaca" pogledam na rezultat i Dinamo je vodio 2:0

"Ha ha" sarkastično se nasmije
"Sigurno si purgerka. Pa da,i jesi iz Zagreba" promrmlja i udari se dlanom od glavu
"Neću s tobom gledat to,traži neku drugu"

"Kako god kažeš,šefe. Samo da znaš da Dinamo vodi" nasmijem se a on me gurne rukom

"Prebaci" ošto mi kaže

"Dobro dobro,nemoj se samo ljutit" suzdržavam svoj smijeh te tražim neku drugu utakmicu

"Real-Sevilla?" Upitam ga kratko

"Jedino ako navijaš za Real" (A/N nemam pojma navija li stvarno za Real al u svakom slučaju nije ni slijep pa mogu pisat šta oću😂)

"Može" kažem te ostavim na tom programu. Utakmica je već počela,bila je već 36. minuta,tako da sam od toga počela komentirat.

Popodne je prošlo stvarno ugodno,na neko vrijeme sam i zaboravila da me sinoć poljubio i nismo uopće otvarali tu temu,što mi je itekako bilo drago.

Nadala sam se da je shvatio zbog čega sam ga odbila, iako nije mogao u potpunosti shvatiti ali ne želim proživljavati gluposti zbog svoje laži a i njegovog kretenskog ponašanja.

A/N evo nastavkaaaa nananananana. Uglavnom,meni nije toliko zanimljiv al eto.

Ostavite vote ili komentar ako vam se sviđa ili ne sviđa.

Voli vas Ana❤