Blind《Ante Rebić》

《36》

17.05.2019.

Kristina

Oči su mi stalno pogledavale na njegovo mirno lice koje je ležalo na krevetu u bolnici. Oči su mu bike zatvorene a disanje ujednačeno,usne su mu bile blago otvorene.

"Tina" promrmljao je tiho

"Ej" nasmijem se malo i uhvatim ga za ruku

"Spava mi se užasno" tiho je rekao te je par puta trepnuo

"Zato što su ti dali anesteziju" pogledam prema njemu i vidim da mu ništa nije jasno
"Trebali su te operirati ali došlo je do nekih promjena." Polako sam mu govorila

"Neće me operirati?" Skočio je naglo

"Hoće,uskoro" uhvatila sam ga za ruku ponovno.

Može li ovo biti teže nego što sam mislila?

Uzdahnem duboko.

"Ante,moram ti nešto reći" tiho kažem držeći mu ruku. Bojim se pustiti je.

"Reci" šapnuo mi je tiho

"Ja.." oklijevala sam "Nisam onakva kako ti misliš da jesam" preplašeno kažem. Srce mi je lupalo k'o ludo dok sam govorila. Nisam bila spremna ostati bez njega.

"Kako misliš?" Ante se nervozno nasmije. Pogledam na trenutak u njegovo lice a zatim pogledam u naše spojene ruke.

"Ja..nisam.." udahnula sam duboko kako bi mu uspjela reći a da se ne rasplačem.

"Vrijeme je" onaj sijedi doktor je uletio u ordinaciju te je pogledao prema nama

"Mogu li još pet minuta?" Molećljivo ga upitam. Znam,nisam trebala čekati zadnju priliku da mu priznam ali jednostavno nisam mogla. Nisam mogla prije mu priznati,nisam ga mogla ostaviti nakon što me zamolio da budem uz njega i na operaciji. Nisam mu mogla reći kako sam ga cijelo vrijeme lagala.

"Imat ćete vremena poslije razgovarat" kratko mi je rekao te je uzeo neke papire sa zaglavlja Antina kreveta. Nije se uopće obazirao na nas pa sam iskoristila priliku da ga,možda po posljednji put,poljubim.

"Volim te,Ante" tiho sam rekla i ostavila kratak poljubac na njegovim usnama. Jedva sam se odvojila od njega puštajući mu ruku.

Osjećala sam kako su mi noge teže,kako jedva hodam prema izlazu. Osjećala sam da je ovo bio zadnji trenutak nas. Mi više nećemo postojati.

Nervozno sam sjedila u čekaonici i stalno sam pogledavala prema njegovoj obitelji. Nervozno su šetali gore dolje,samo su čekali kad će reći da je operacija gotova.

Vrata su se napokon otvorila i doktor je provirio iza njih.

Svi smo automatski pogledali prema njemu.

"Je li moj sin dobro?" Nediljka je došla do doktora a on se malo nasmijao.

Dobro je. Sigurno je dobro.

"U redu je. Još je pod anestezijom pa nije budan. Kada se probudi saznat ćemo je li operacija bila uspješna." rekao je te klimnuo glavom u znak pozdrava kako bi otišao. "Još nešto,možete slobodno ući unutra" okrenuo se te je nastavio hodati prema svojoj ordinaciji

Nisam mogla ni zamisliti koliko me može ta činjenica ujedno i razveseiliti i rastužiti.

"Ovaj,ja bi trebala otići do kuće" pogledala sam prema Nediljki koja je nestrpljivo čekala kada će ući k Anti

"Sobodno,ako se probudi u međuvremenu nazvat ćemo te" blago mi se nasmijala a ja sam klimnula glavom u znak potvrde te sam izašla.

Došla sam u Antinu kuću i brzo sam ušla u svoju sobu,uskoro bivšu sobu.