OKRUTNA MOĆ

Misliš da dobro vodim ljubav?

Nakon onoga što planiram da uradim tebi.

Meni. Taj čovek je zapravo pogledao moje telo i pomislio da može imati bilo kakve šanse u dodirivanju istog - u posedovanju istog. 

Osećam vatru u venama dok ga gledam zanemelo trudeći se da dođem do reči koja bi začepila ta lepa usta više nego da dođem do daha koji bi spasao moje usne, nisam bila sigurna u identitet čoveka koji je ležerno stajao ispred mene govoreći mi o svojim namerama ali nije ni bilo potrebno da čujem njegovo ime. Samo njegov izgled je u meni budio vatre koje sam želela da ugasim pre nego što zapale mnogo više od pustih predela mog tela. 

Zbog njega kasniš na svoj prvi dan, dođi sebi Aurora. Dok vrtim ove reči u sebi poput molitve shvatam da je tišina preduga, neću dozvoliti da misli da me je zatekao nespremnu. Tehnički, jeste. Ipak, Aurora James ima odgovor na sve i muškarci joj ne mute razum.

"Ko si ti da misliš da imaš pravo da se ovako ponašaš?", varnice mi sevaju iz očiju dok se obrušavam na njega poput lavine koju je pokrenuo mali kamenčić, neočekivano i smrtonosno, "Imam sastanak vredan milion dolara i jedan egoista koji radi pod suknjom moje majke mi ga neće upropastiti. Napolje."

Skrećem pogled na papire i fascikle koje su ležale na mom stolu okupirajući mi misli do pre samo par trenutaka, sada su moje misli bile daleko od papira ispunjenih brojevima i malo niže od moje glave. Prekrstivši noge, skrenula sam pogled na njegove oči iznenađena varnicama koje su se ogledale u njima.

"Taj milionski sastanak..", slušam kako akcentuje reči strpljivo odmeravajući svako slovo pre nego što mu pređe preko usana ispuštajući uzdah kojeg moj mozak nije bio svestan dok nije video kako se njegovo telo osmehuje, "...imaš sa vlasnikom korporacije Mayakovsky brothers?"

"Da", prevrnuvši očima na njegovo osmehivanje, želela sam da zadržim ono malo ponosa koji je sada visio o tankom koncu skupog italijanskog odela, "Sada odlepršaj sa svojim Christian Grey stavom u drugu kancelariju."

Nisam želela da se bavim poremećajima koje je ovaj čovek nosio u sebi a još manje sam želela da budem njegov psihoterapeut, pokazavši rukom na vrata koja su do pre čas bila otvorena, vratila sam se pogledom na svoje papire nemoćna da pročitam informacije koje su se na njima nalazile.

"Misliš da dobro jebem?", iznenađena tim egoističnim ispadom, nisam mogla da zaustavim vilicu koja je poletela ka podu. Ovo se ne dešava, ovo je najgori košmar iz koga ću se uskoro probuditi. Imam manijaka u kancelariji, prekoputa mene je lud čovek. Uzimam gutljaj vode nadajući se da će zgranutost otići sa svežinom bistrog napitka dok gasim krv koja je uzavrelo pojurila kroz vene. 

"Ti si manijak", odmahnuvši glavom, želela sam da prekinem ovu suludu raspravu, pozovem obezbeđenje. 

"Ja sam Nikolai Mayakovsky", pobednički osmeh koji se polako širio na njegovim usnama, naterao me je da tražim belu zastavicu koju sam sakrila duboko u svom mozgu, koju sam imala nekada davno. Ostala sam zatečena dok sam gledala te plave oči koje su ciglu po ciglu rušile moj mir. 

Nemo sam gledala kako korača ka meni poput predatora koga je zabavljala lakoća kojom je šahmatirao plen, zatečeno sam se okrenula ka njemu refleksno se odmaknuvši kada je njegova ruka nežno prešla preko mog ramena uzimajući hemijsku iza mojih leđa, više zainteresovan za drhtaje mojih nogu nego za slova koja je ispisivao po čisto belom papiru.

"Ovo je adresa, gospođice James", zaobišao je i jedinu barijeru koja je postojala među nama, okrutno se igrajući sa osećanjima koje nisam mogla da kontrolišem. 

"Adresa?", osećajući blizinu koju nisam bila sposobna da smanjim, nisam želela da se predam bez borbe, ne ovom čoveku. Željna rata, davala sam snagu svakom atomu svog tela da mu odgovara na pitanja koja nije postavljao.

"Restoran u kome ćemo održati naš mali sastanak", ne mareći za staklo koje je razdvajalo moju kancelariju od ostatka prostora, spustio je ruku na moj vrat svestan moći koju ima nad ovom kožom, "Pošto ste trenutno previše napaljeni da razgovarate o poslu koji će korporacija Eveline da sklopi sa nama."

Došavši do mog mozga koji je razumu rekao zbogom, njegove reči su probudile bes koji je prekasno krenuo da pali prostoriju oko mene, već je bila zapaljena drugim osećajem. Puštam da mi reči bez teksta prekrivaju usne dok gledam kako se vrata za njim polako zatvaraju, otišao je sa osmehom koji bi pristajao lavu kada šapom pritisne mače, samo - ja ne pristajem da budem mače niti je on prilika lava.

Potrudila sam se da budem glasna ali sam sigurna da su njegove vešte uši izbegle uvredu koja je poletela ka zatvorenim vratima prateći čoveka koji je bio daleko od njih. Duboko uzdahnuvši, vratila sam sav svoj fokus na papir koji se nalazio predamnom razmišljajući o čoveku koji je bio mnogo dalje. Želeo je poslovan sastanak, to će i dobiti - strogu poslovnost. Vraćajući me ka osveti, misli mi je uzdrmala neočekivana zvonjava telefona čvrsto mi privezujući noge za zemlju.

"Gospođice James, kako bi bilo da na ovoj pauzi za ručak popričamo o tome kako ste mi prećutali svoje prezime?", osećam da se topli glas sa druge strane slušalice osmehuje nesvestan vatre koja je gorela sa druge strane.

"Hm", uspeo je da mi izvuče osmeh na lice ostavljajući me iznenađenu efikasnošću koju je pokazao, "Ko vam daje pauzu u ovo vreme? Imam veze zbog kojih možete dobiti otkaz."

"Čekam te ispred, nemoj da se opet zamisliš pa ostaneš u liftu", glasno šireći taj divni osmeh koji je bio poput melodije, prekinuo mi je vezu ostavljajući veoma jasnu poruku.

* * *

"Aurora James", Nick mi pruža kafu na čijoj je bež čaši bilo ispisano moje ime  koje se preko njegovih usana previjalo akcentom koji je poticao sa druge strane ostrva atlantskog okeana, pretapajući se u tu nežnost nakon ruske oštrine, shvatila sam da sam zaronila u more akcenata koje je pretilo da me udavi.

"Gospodine White", nesvesna flerta koji sam unela u svoj osmeh pružam ruku ka čaši zabavljena uticajem koji je moj dodir imao na njegovu kožu, "Mmm, bela čokolada."

"Izgledala si kao neko ko voli belu čokoladu", smeši mi se dok me guta pogledom, otvarajući teška vrata restorana čija adresa i nije bila toliko maštovita kao adresa ispisana na belom papiriću u mojoj tašni.

"Oh, sada gledaš u ljudske duše?", spuštam se na spretno izvučenu stolicu dok posmatram okolinu restorana svesna nežnih očiju koje su posmatrale mene, "Možda ti se to više isplati od novinarstva." 

"Samo iz hobija, gospođice James", namigujući mi, zavarao je moje skretanje pogleda sa nevinim stidom dok sam od njega krila osmeh koji je Nikolai uputio meni, "Ali čak i hobi može da Vas košta."

Prokleti Nikolai, odmahujem glavom terajući iz nje egoistične ruse dok pravim mesta za uglađene engleze. 

"Izgledaš kao neko ko će naručiti šniclu u sosu od tartufa", kupujem sebi vreme pričom o nazivima sa menija dok odmeravam čak i namanju reakciju koja bi prošla preko tog lepog lica.

"Kradeš mi posao", krije svoj osmeh pod maskom ljutnje dok njegove oči pod maskom nevinosti odmeravaju moj dekolte.

"Delimo zaradu na ravne časti", osmehujem mu se spremna za dejt koji čak i nisam želela.

Dok slušam to nežno ljuljanje britanskog akcenta, naslanjam se na ruku, ne da bih izgledala poput poželjnih devojaka sa naslovnica već da bih prdržala glavu da ne padne kada me Nickove reči napokon uspavaju. Umesto da krenem sa Petrom Panom u prokletu Nedođiju, krenula sam put Rusije željna glasa koji je u meni budio.. Snažno odmahnuvši glavom, oterala sam tu iznenadnu pomisao koja mi je zgadila telo. 

"Sve je u redu Jamesova?", spuštajući pribor za jelo nazad u tanjir, uživljen u svoju priču nije ni primetio da mislima nisam bila tu. 

"Da, da naravno", upućujem mu lažan osmeh prikrivajući koliko mi se gadi kada me zovu Jamesova.

"Ona devojka traži tebe?"

Okrećem se u pravcu njegovog pogleda i ispušam uzdah.

Našla me je.