OKRUTNA MOĆ

Svileni noževi

Osetivši to staro probadanje u grudima koje me je kidalo na delove, duboko sam uzdahnula pre nego što sam otvorila oči spremna na tamu predhodnih dana. Ipak, ta pusta prostorija koja je postala moja stvarnost je obaj put bila zamenjena belinom svile od koje sam se odavno odvikla te mi je ta iznenadna nežnost oduzela čulo vida čineći moj istraživački pogled nepostojanim i izgubljenim. Nisam želela da trošim vreme na tiho istraživanje okoline prstima jer sve što sam mogla da dotaknem je bila nežna tkanina - želela sam odgovore i morala sam da ih dobijem. Ispustivši tih jecaj bola dok sam se svim silama trudila da ustanem iznenađeno sam uzviknula kada sam ponovno bila oborena nazad na krevet. Moj um je bio u ratu sa mojim telom. Iznervirano zažmurivši, pritisla sam oči besno želeći da odganam tu maglu koja se spustila na moj vid, želeći da se setim ičega što bi mi objasnilo zašto mirno ležim ovde. Setila sam se svetla dok su iznosili moje telo iz onog podruma koji je bio moja tamnica, setila sam se i snažnih a opet nežnih ruku u kojima sam se osećala sigurno, setila sam se i glasa.

"Aurora", verujući da sam izgubila čak i najmanju trunku onoga što bi pošten narod zvao zdravim razumom, naglo sam otvorila oči spremna na prazninu i zato sam iznenađeno uzdahnula kada sam videla mutnu tačku u belilu, "Stvarno ćeš me izludeti, zašto si ustala?", tiho posmatrajući kako smanjuje daljinu jasno sam videla te snažne ruke koje su se obmotale oko mog tela kao da sam poslednji povik za spas.

"Jesam li poludela?", šapućem dok ne želim da se pustim tih snažnih ruku koje me drže, dok ne želim da zaboravim njegov miris i njegov glas. Svesna da može svakog trenutka da nestane, grlim ga u nadi da će me povesti sa sobom ma gde se zaputio. 

"Zašto govoriš o tome?", čujem uzdah krivice koji me spušta nazad na mekani dušek i hvatam ga za ruku dok gledam u njegova leđa. Ne mogu da mu dopustim da ode.

"Ne ostavljaj me Nikolai, molim te", svesna sam da sam svoj ponosni uzvik pretvorila u tihu molitvu ali sam takođe svesna da neću izdržati boravak u još jednoj prostoriji u kojoj ću ostati sama sa svojim mislima, "Ne mogu da ostanem sama ovde, ne znam gde sam."

Ove reči su bile delovale poput baruta raspršujući hladnu masku koju je držao na svom telu dok je odlazio od mene i zato se sada spušta na dušek pored mene ne ostavljajući mi prostora za samoću od koje sam bežala, privlačeći moje telo bliže sebi kao da je od pordelana, nežno je spustio poljubac na moje čelo pre nego što je odlučio da progovori, "Nisi sama."

"Plašim se", osećam kako jecaj trese moje telo dok se gubim u moru jedine emocije koju sam trenutno mogla da osetim, u moru emocije u kojoj nisam znala da plivam i čija voda je prelazila preko mog lica oduzimajući mi i poslednji dah nade, u moru večnog parališućeg straha, "Mnogo se plašim."

"Aurora James, sećaš se te devojke?", govori moje ime puno poštovanja i nekih prikrivenih nadanja kao da nisam u prostoriji i kao da ga ne čujem, kao da nisam tu ali ipak očekuje moj odgovor tiho nastavljajući nakon laganog klimanja glavom, "Znaš li kako izgledaju srne?", osmehuje se i ja opet klimam.

"Moja Aurora je poput srne", mrštim se na njegovo poređenje dok dopuštam sebi da budem zabavljena pričom za decu koju mi pripoveda čovek u čijim se rukama osećam sigurno, ipak, očekujem objašnjenje, "Neukrotiva, prelepa, brza a opet tako plašljiva. Pre će biti rugajući trofej na zidu nego ukroćena."

"A šta si ti onda u tom carstvu kojim vlada Mogli?", polako se osmehujem tupo ignorišući bol koji smeh stvara u mojim rebrima.

"Ja sam, onda, lav", nežno se osmehujući laganim pokretima prolazi rukama kroz moju kosu nesvesno me približavajući svom telu koje je sada bilo poput mog štita od samoće. 

"Nikolai", ljuto podižem glavu zaigrano odbijajući njegove dodire, "Zašto sam ja slabija od tebe?"

"Zato što ja želim da te šititim", njegove reči ovaj put gube notu zabave koja se u njima krila dok boju svojih očiju pretapa u moja osećanja.