OKRUTNA MOĆ

Požuda

Dva meseca posle

"Gospođice James, let vam je za dva sata", Eva me je obavestila pre nego što je uzela papire i napustila moju kancelariju.

Poslednji put pre nego što odem na Seminar urednika SAD-a bacam pogled na svoj radni sto. Sve je spremno. Nadam se da sam i ja spremna za jedan od najprestižnijih seminara Amerike. 

Nadam se. 

Telefon u mojoj kancelariji se ogašava uz jaku zvonjavu i dižem slušalicu posle prvog zvona. 

"Aurora James" 

"Ozbiljno želim da promenim to javljanje", sarkazam sa druge strane me obara u fotelju. 

"Gadiš mi se", osmehujem se u slušalicu dok još jednom prelazim pogledom preko stvari. 

"Spremna si?"

"Rođena spremna", lažem i smejem se da bih udavila paniku koja se budi u meni.

"Onda požuri, zakasnićeš i to ću morati da ti skinem od plate", smeje se i prevrćem očima. Mislim da će ceo život biti ponosan što može da kontroliše moje radno mesto. 

"Oduzmi Evi", ustajem i prilazim prozoru, "Ili taksi službi. Ja sam ti svakako donela dva miliona dolara u poslenja dva meseca", kezim se na svoju računicu, stvarno sam najbolja. 

Gledam kroz prozor svoje ulice na pejzaž široke ulice ispred moje kancelarije, uvek je puno ljudi koji žure i sudaraju se i kače i beže, nije da ih uhodim, samo su zanimljivi. Pogled mi leti na zelenilo Central parka kada mi metalik sivi Maserati opet kači pogled za ulicu. 

Jebeno ću ga ubiti.

"Ta haljina ozbiljno provocira da se popnem gore i..", gledam ga naslonjenog na auto kao da poseduje ceo svet a ne auto od milion dolara. 

Pokazujem mu srednji prst kroz prozor i osmehujem se, znam da nije damski ali ni Nikolai nema namere za jednu damu. 

"Silaziš?", osmehuje mi se dok stavljaju moj kofer u gepek njegovog auta. 

"Već si mi kidnapovao stvari, nemam izbora", oblačim kaput, proveravam aktovku a onda izlazim na sunce  i osmehujem se na zrake koji padaju na moje telo. 

"Drago mi je što izazivam takvu reakciju", Nikolai mi se kezi i otvara mi vrata.

"Ništa u poređenju sa tobom", sedam u auto i povlačim haljinu kao slučajno dok Nikolai ulazi u auto. 

"Sa mn..", širi oči dok mu pogled pada na moje gole butine, to je ta reakcija. 

"Vozi Mayakovsky, kasnimo", smejem se. 

"Priznaj da si sadista", okreće se mučno ka putu i dodaje gas. 

"Ti nemoj biti mazohista pa ne skreći pogled", smejem se dok mi vetar sa prozora mrsi kosu. 

Klizimo po putu ka aerodrumu i zabavlja me svaki Nikolaiev pogled u mom pravcu, hteo je da bude igrač i dobio je odgovarajuću igru. Gledam šumu sa strane i ne poznajem devojku koja misli o gluposti o kojoj trenutno mislim. 

"Nikolai skreni", okrećem se ka njemu. 

"Molim?", zbunjeno baca kratak pogled na mene.

"Skreni", pokazujem mu na put ka šumi i on zbunjeno okreće volan, mislila sam da me neće poslušati. 

"Nešto nije u redu?", koči između velikih i gustih stabala.

"Aha", podižem obrvu dok se podižem sa sedišta. 

Nikolaieva vilica pada na pod dok mu oči menjaju boju kroz emociju koja je u njima. 

Požuda. 

"Ovaj auto ima jebeno nizak krov", smejem se dok ivica moje haljine nalazi svoje mesto oko mog struka a moje noge oko Nikolaievog. 

"Aurora, kvarim te", Nikolai guši svoj smeh između poljubaca koji završavaju na mom vratu. 

"Samo ućuti", smejem se i ostavljam prste u njegovoj kosi pružajući mu sebe. 

"Auro.." 

Prislanjam usta na njegova pre nego što uspe da dovrši rečenicu, trenutno ne želim pregovore već njega. Spuštam ruke niz njegov stomak i podižem belu tkaninu njegove majice koju mu prevlačim preko glave, želim da ga gledam, potpunog, celog. 

Osećam njegove ruke na svojoj koži i gorim od samog otiska prstiju. Ne mogu više da trpim, ne želim. 

Moje ruke nailaze na nežni metal i otkopčavaju ga kao da su se za to pripremale ceo život a ne kao da im je prvi put. Teksas njegovih farmerki pod mojim nogama nestaje i ono što ga upotpunjava je bolje od nežnog dodira tankog materijala. 

Muškost Nikolaia Mayakovkog u potpunosti ispunjava moja čula dok me grubo pritiska uz volan. Ostaće mi modrice ali jebiga, ostaće mi i sećanje na ovo. Privlačim ga sebi i očajno ubrzavam tempo moleći za još. Njegove usne na mojim grudima mi ubrzavaju čula kada vidim plave ljubavne poljupce preko grudi. 

"Jebeno si mrtav", smejem mu se dok osećam kako me ispunjava celu i do kraja. 

Padam na svoje sedište, izmučena ali i srećna kao nikad do tada. 

"Ipak si ti ta koja mene kvari Jamesova", čujem uzdah i blagi kikot. 

Odmahujem glavom i smejem mu se dok vadim tabletu iz torbice, gutam je kao da je voda i vidim da me Nikolai namršteno gleda. 

"Nisam tabletomanka", prevrćem očima i nameštam haljinu. 

"Šta je to?", pali auto i vraća se na put ka aerodrumu. 

"To je preko potrebno", sležem ramenima. 

"Aurora", gubi strpljenje, "Gubim strpljenje."

"Ako ne žuriš da daš detetu ime koje ti je omiljeno ovo će nastaviti da bude potreba", gruba sam, ne znam zašto. 

Nikolai i ja smo već par meseci zajedno i stvarno mislim da nije vreme za razgovor o deci. Naravno da ćemo ih imati, samo ne sada. Moje reči ga zatiču i naglo koči. Par automobila nam trubi dok ga zaobilaze i ja skrećem zabrinut pogled ka njemu. 

"Zakasniću", skrećem temu na svoj let. 

"Naravno", dodaje gas i opet se gubimo u gužvi automobila. 

Washington, USA

Uzimam spavaćicu iz kofera u hotelskoj sobi u koju me je Nikolai uputio, ni ne čudi me. Luksuzna je, ima tri sobe i kupatilo poput hamama. Papreno je skupa ali ipak sam prešla preko svog budžeta, bolje preko budžeta nego preko ponosa. 

Ulazim u toplu kadu i potapam se sa vrelom vodom i mislima o trenutcima sa Nikolaiem pre nego što sam ušla u avion. 

***

"Čuvaj se", osmehnuo mi se, "Ako se išta desi znaš da ću se pojaviti u Washingtonu za manje od sekunde."

"Previše brineš", osmehnula sam mu se.

"Nikad nije previše kada si ti u pitanju", poljubio me je u čelo a onda..

***

Brzo sam izronila iz kade uz zvuke telefona u sobi pored. 

"Aurora James", podigla sam slušalicu i stavilaje između brade i ramena dok sam vezivala kućnu haljinu u hotelskoj sobi. 

"Imate posetu", glas sa druge strane me zbunjuje. 

"Koga?"

"Kaže da je prijatelj", osmehujem se. 

Nikolai je budala, ne mogu da verujem da je došao ovde, nije mogao da izdrži dva dana. 

"Pošaljite ga gore", skidam peškir sa kose dok idem ka vratima, stajem tačno ispred njih kada se čuje nežno kucanje. 

Udišem duboko i otvaram ih osmehujući se. 

A onda se ledim. 

Opet je tu. 

"Koleginice", Filip mi stavlja flašu vina u ruke a onda prolazi kroz vrata u moj sobu. 

Opet.