OKRUTNA MOĆ

Priznanje

Nežna melodija Maroon 5-va je prolazila kroz zidove vile na periferiji Moskve dok sam pokrivena tankom tkaninom plave košulje plesala kroz kuhinju. Kroz tekst Plastic rose pesme se prožimao tihi zvuk cvrčanja slaninice na tiganju. Okrenula sam se kroz svoj ples dok sam preko slaninice nalivala sos za Carbonara pastu. 

"Aurora!", čula sam bespomoćan vapaj sa sprata i osmehnula sam se mešajući sos. 

"Ne mogu sada Nikolai", doviknula sam mu smanjujući jačinu ringle na dva, "Doručak će nam izgoreti." 

"Takva si veštica", mrzovoljno je doviknuo a potom je njegov glas zamenilo tupkanje štaka u sobi iznad kuhinje. 

"Nikolai ne silazi sam", doviknula sam mu stavljajući špagete u vodu, "Bože da imam dete lakše bih ga naterala da me sluša." 

Ne obraćajući pažnju na svoje reči brzo sam obrisala ruke krpom krenuvši da pomognem svom bespomoćnom dečku koji zapravo nije bio tako daleko od mene. Na dva koraka do vrata jedva sam ga zagržala da ne padne sudarivši se sa njim. 

"Deca su napast", znalački je klimnuo glavom kačeći se o moj vrat dok sam ga nežno spuštala na stolicu. 

"Deca su ogroman izvor sreće, ti si samo mrzovoljan jer moraš da budeš u kući", vratila sam se na svoje novo radno mesto i pomešala sos sa špagetama. 

Iako okrenuta leđima, mogla sam osetiti da je prevrnuo očima na moju opasku. 

"Kako bi ti to mogla znati?", reči mu izleću dok spuštam tanjire na naša mesta za stolom. 

"Ne znaš dok ne probaš, kao što ja nemam pojma kakve su ove Carbonare", skrećem temu dok viljušku vrtim svuda po svom tanjiru osim prema svojim ustima. 

"Javili su se iz policije?", Nikolai isprobava moj pokušaj doručka a ona klima glavom, nisam sigurna da li glumi da je dobro ili sam novi Gordon Ramsay. 

"Ispitaće nas sutra", ustajem i ispred njega spuštam koverte na koje on samo baca pogled. 

"Dakle, Igor Vasileski?", podiže obrve dok mi se osmehuje, "Jedi."

Uzimam zalogaj dok razmišljam o odgovoru koji gospodin mrzovoljni očekuje. 

"Zašto je to bitno?"

"Stvarno ne znaš?", osmehuje mi se dok spušta viljušku i baca zabavljen pogled na moje oči. 

Odmahujem glavom, izgleda da ne znam osnovne činjenice o svojoj porodici. 

"Vasilevski su bili vodeća porodica Rusije", Nikolai briše svoja usta o salvetu a onda je spušta na sto kao da je nešto najvrednije na svetu, ne obična salveta, "Igor Vasilevski je krstio mog oca."

"Znači, mi se zapravo poznajemo?", mrštim se na ove podatke. Nemogući su. 

"Mi ne, naše majke..", Nikolai sleže ramenima, "Verovatno da." 

"Zašto je to prokletstvo?", sećam se njegovih reči iz bolničke sobe i podižem obrve. 

"Ti stvarno ne znaš?", Nikolai naginje svoje telo ka mom dok me gleda u oči i mogu reći da sam potpuno izgubljena, "Možda ne bi trebalo da ja budem taj koji će ti reći sve ovo." 

"Sada mi moraš reći", osmehujem mu se mojim najlepšim osmehom dok spuštam ruku na njegovu butinu. 

"Eveline će ti reći", osmehuje mi se a onda se vraća jelu. 

Eveline. 

Ako mi nije rekla ništa za mojih 23 godine, ne verujem da se sada išta promenilo. Moja majka će ćutati kao zalivena. 

"Nikolai, znaš da neće otvoriti svoja pefektno našminkana usta", prevrćem očima i Nikolai sleže ramenima. 

Nisam sigurna da li je razgovor o mojoj brižnoj majci koja se nije setila da me nazove ni kad su mi izvadili metak ili moje užasno kulinarstvo pokrenulo buru u meni ali sam trčala ka kupatilu svoje sobe brže nego što sam mogla da zamislim. 

"Aurora", čula sam povik iz kuhinje dok se pesma na radiu menjala.

Nisam mogla da mu odgovorim, pala sam na pločice svog kupatila dok sam na kolenima izbacivala poslednjih mesec dana. Pustila sam vodu a onda se premestila u kadu i bez ikakve zabrinutosti pustila hladnu vodu da mi teče niz kosu i odeću. 

"Aurora", zadihano se pojavio sa štakama na vratima mog kupatila i zavrnula sam vodu, "Dobro si?"

Klimnula sam glavom, nisam bila sigurna šta mi se desilo. 

"Samo si izjurila", odmerio je moje telo dok sam ustajala iz kade, "Rekao sam nešto pogrešno?" 

Sve što sam mogla da mu uputim je blagi osmeh i odmahivanje glavom. 

"Jako mi je muka, verovatno je zbog paste", skinula sam košulju i umotala se toplim peškirom. 

"Bolničarka ne sme da mi se razboli", Nikolai mi se osmehnuo pokušavajući da svoj osmeh prenese na mene. 

"Možemo li samo da spavamo?", tiho sam mu rekla obavijajući svoje ruke oko njegovog struka. 

"Naravno", nežno je poljubio moju kosu izmamivši mi osmeh na lice. 

Pomogla sam mu da dođemo do ogomnog kreveta kada smo se samo sručili na njega. 

"Posle izjave policiji idemo u bolnicu."

"Zašto?", podigla sam glavu pružajući sebi priliku da vidim njegovo prelepo lice. 

"Zato što si izgledala jako loše", grli me zabrinuto i osmahujem glavom. 

"To se leči šminkom gospodine Mayakovsky", kezim mu se dok ljubim njegove grudi. 

"Da se nisi usudila", smeje se odvajajući moje usne od svojih grudi. 

"Biću nežna", namigujem mu dok moje usne klize niz njegov stomak. 

"Jebote Aurora", otimam mu uzdah sa usana dok osmehom palim njegovo telo smirivajući bol. 

Spojila sam naše usne za manje od trenutka dok je nežna melodija dopirala iz svih prostorija Nikolaieve vile. 

I got myself in a mess and without you I'm in more...

Stvarno smo u haosu. Ipak, dokle god imam ovo telo, ovaj mozak i ovu dušu, čovek koga sada ljubim će biti moja mirna luka. 

Osmehnula sam se na svoje misli dok sam prepustila naša tela muzici. 

"Šta je smešno?", strasan šapat Nikolaievog zabavljenog glasa je ostavio trag na mom vratu. 

"Voliš me", voli me. 

I po prvi put, ja volim nekoga. 

Volim njega.