OKRUTNA MOĆ

Bol

Sedim u mračnoj sobi koja je odavno prestala da krije svoje tajne od mog pogleda dok odbijam da pristanem na bednu ponudu života koju mi ovi ljudi pružaju u vidu hleba i vode bačenih na sto - svakako su tu  već par dana i svakako ih ne želim. Udahnuvši tek toliko da se podsetim da postojim, pogledala sam kazaljke na zidu razočarano shvativši da mi je još jedan sat vremena prošao kroz prste odlazeći u nepovrat. Tihi koraci u hodniku me više ne dotiču jer znam da neće doći do vrata iza kojih sam tiho postojala u patnji. Više ne mogu da se prepustim ni sopstvenim mislima jer me vode tamo gde ne želim da budem.. Vode me njemu čineći tugu beskonačnom na tih par sekundi u kojima me je ljubio, onda tugu zameni bes spoznaje da sam zatočena u tami zbog njega.

Nikada nisam verovala u magiju i neobjašnjive događaje ali sam dopustila sebi da koračam po mašti uz otkucaje nestalog vremena bacivši svoje telo nazad u stvarnost kada su vrata krenula da se otključavaju.

3 DANA PRE

Nikolaievi prsti pažljivo prelaze preko mojih čula dok se koža ne opire njegovom dodiru spretno mu otkopčavajući i poslednje dugme košulje puštajući je da bezvučno padne na pod. Osetivši kako mi u krvi juri sloboda i želja za njim, osmehnula sam se spustivši prste na njegove grudi noktima ostavljam tragove požude na tom preplanulom telu.

"Aurora", osmeh preliva njegovo lice dok svojim prstima zarobljava moje pogledom ubijajući svaku distancu koja je postojala između nas, "Znaš da si.."

"Znam da stvarno želim da ućutiš", smejem se prepuštajući se dodirima njegovih usana dok me vodi putevima koje pre nisam poznavala. Želela sam ga. U plamenu strasti koji je pretio da zapali naše duše a ne samo naša tela - povukla sam ga na krevet dopustivši svojoj težini da se stopi sa njegovim grudima. Odmahujući glavom, prećutno je odobravao svaki moj potez spreman za dalje, dalje koje je bilo prekinuto kucanjem nenajavljenih gostiju.

"Znaš da ti niko neće oduzeti titulu najbolje domaćice sveta ako ne otvoriš", namiguje mi željan da me zadrži čak i ako se njegove ruke sklanjaju sa mog tela dok nespretno ustajem. Očekivala sam dokumente iz firme jer ću očigledno raditi od kuće i zato sam morala da ustanem, nemo pokazujući Nikolaiu da ostane gde jeste i da ne želim njegove dramatične ispade pred zaposlenima moje majke. Hodajući po oblacima sedmog neba na koje su me vinule plave oči u mojoj spavaćpj sobi, veselo sam se osmehnula dopuštajući vratima da se otvore.

"To je devojka koju tražimo?", spuštajući pogled na moje lice, čovek ispred mene se blago okreće svom prijatelju iza tražeći bilo kakav vid potvrde koji bi mu dao odobrenje na sledeći korak, "Siguran si?"

"O čemu se ovde radi?", namršteno posmatram muškarce na mojim vratima koji razgovaraju kao da ih nisam otvorila dok čekam odgovor na svoje pitanje, ako su mi opet poslali novinare željne osvete, neko će stvarno popiti tužbu. 

"Da", ležerno sležući ramenima, čovek iz pozadine pokazuje svoje lice dok odmerava moje zabavljeno se osmehujući, "To je ruska kurva."

Naglo se ohladivši rečima ljudi koji su stajali predamnom, kasno sam shvatila da postoji problem. Pustivši misli da se roje brzinom svetlosti, prvi instinkt bio mi je da sakrijem čoveka koji mi nije bio ništa a kojeg sam pazila kao da mi je bio sve. Povlačeći se od njihovih pogleda u sigurnost svog stana, moju želju da zalupim vrata prekinula je noga koja se našla na pragu oduzevši mi pravo na borbu.

"Želim da odmah izađete iz mog stana, pozvaću policiju", pogođena čaurama straha koje su trovale moje telo, odmahujem glavom svesna da moram ostati pribrana pred ovim ljudima koji nikome nisu želeli dobro. 

"Pregledaj svaki deo stana", grub glas se ne obazire na moje reči dok izdaje zapovesti poput komandanta na minskom polju koje će svakog trenutka poslati sve dođavola, "Možda imamo društvo."

Poslušno nestajući iza vrata hodnika koji je delio dnevnu sobu od ostatka stana, taj nepoznati čovek me ostavlja sa svojim vođom i još jednim članom njihovog odvratnog društva koji nije govorio. Umesto reči, koristio je pogled kojim je gutao moje obnažene noge vidno želeći da skine duks koji je bio jedina stvar koju sam imala na sebi.

"Zašto ste ovde?", ne pristajući na igru koju sam sigurno gubila, kupovala sam sebi vreme bednim pokušajima da nadu održimuu životu, "Šta uopšte hoćete od mene?" 

"Čist", blagi pogled koji je preleteo preko sobe ka čoveku koji je bio odgovoran za moj prokleti život delovao je poput okidača na reakcije preostale dvojice. Jedna objava je bila dovoljna da moje ruke budu okovane živom mrežom prstiju ljudi koje nisam poznavala odvlačeći me iz topline mog doma. 

"Ne možete da me odvedete", dopuštajući da mi stvarnost zada bolan udarac, otimam se iz ruku bola koje ne žele da me puste. Cepam svoje grlo dok vrištim željna spasa koji je daleko, koji niko ne želi da pruži. Čuju moje molbe, plač i vrisak i ne reaguju. Sama sam u ovom košmaru panike gde gubim sebe. Ugurana u auto, gubim osećaj o pokretima koji me odvode od stana dok mi na pamet pada čovek kojeg sam ostavila iza sebe, nisu ga našli. Moje tiho jecanje se prekida oštrim šamarom i osećam krv na usnama. Ne poznajem ljude koji mi nanose zlo ali shvatam da sam im potrebna, shvatam da kao 'ruska kurva' imam moć nad čovekom do kojeg nisu mogli da dođu. Imam moć nad Nikolaiem Mayakovskim. Ne želim da plačem ali svaka misao donosi tihu suzu čiji udarac boli još jače, izgubljena u začaranom krugu bola, osećam kako auto staje. 

"Vodi je", nemarno odmahujući rukom, glavni čovek im daje znak da me izvuku iz auta kao da sam zaboravljena jakna, "Znate gde joj je mesto."

"Ne", borim se za sebe ali sve što mi ostaje je vrisak u prašini, "Molim vas ne, šta sam uradila?"

Dobro poznata ruka nežno spušta svoj dodir na moje grlo dok me podiže od tla osmehujući se mojim očima. Ispuštam zverske zvuke dok se borim za život ubeđena u smrt.

Umirem.

Ruke mi beživotno padaju pored tela, osećam da sam bačena na hladan beton mračne prostorije i poslednje što čujem pre nego što me obuzme tama je ključ koji zaključava moje skoro beživotno telo.

SADAŠNJOST

Koristim poslednje atome snage da pokrenem svoje telo stapajući se sa najmračnijim delom prostorije. Izgubila sam osećanje ponosa koje me je gonilo da budem spretna i da se borim. To pusto osećanje mi je donelo modrice i udarce koje ne mogu zaboraviti, to grozno osećanje je sivilo zidova pretvorilo u krvave slike koje nikada neće napustiti moj zid. Bežeći od njih - bežala sam i od sebe. Koraci koji su se stopili sa čaurom mog bola me ovaj put nisu spremili za emociju koja me je preplavila - bili su nežni i poznati. 

"Aurora", ruski akcenat je tiho prozborio čineći moje pokrete lakšim, dopuštajući mi da padam na svetlo koje toliko dugo nisam dotakla poput kakve mračne životinje, nežno izgovara moje ime koje sam počela da zaboravljam dok me podiže u naručje tiho spuštajući poljubac na moje čelo, "O bože, dobro si sada, dobro si mila."

"N..Ne... Ne mogu..", čujem svoj glas i osećam svoje suze, tako daleka osećanja, kao da nisu moja.

"Ššš, sigurna si..", svaki deo tela me boli dok me iznosi na svetlost dana.

Bol nikada nije bio lakši.