OKRUTNA MOĆ

Muškarci

Dolazim do vrata koja vode ka vrtu dok držim Natashu za ručicu. Čujemo muške glasove kako se prepliću sa grubim smehom a onda osećam da me nežna dečija ruka lagano povlači.

"Ujna", smeši mi se i nemam srca da joj kažem da joj nisam ujna, "Vitja je otišao kod mame, idem gore."

"Smeš sama?", sklanjam joj kosu sa lica.

Klima glavom i pušta se u trk uz stepenice.

"Budi pažljiva", dovikujem joj i odlazim u kuhinju da vidim šta to imamo da poslužimo našim gostima.

Našim.

Osmehujem se na tu pomisao jer je to Nikolaieva porodica u kući u kojoj sam gost zapravo ja.

Skrećem misli sa tih lepih plavih ljudi i pogled mi pada na kuhinju prepunu hrane.

Iznenađujem se kada vidim da je sve spremno ali želim da ostavim mali utisak na ovu tako divnu porodicu. Prilazim prozoru i seckam sve za salatu kada do mene dopire Nikolaiev glas koji se pruža kroz vrt.

× Nikolaieva perspektiva ×

"Kajem se", glas mi zvuči otrovno ali reči su mi iskrene.

"Sine", duboki uzdah mog oca guši moje misli i usmerava ih prema njemu, "Znaš da smo uradili sve što smo mogli, bitno je da je sada sigurna."

"Povređivali su je zbog mene!", gubim kontrolu i Petar mi pruža vodu.

"Nikolai, želiš li da ona bude sigurna ili da bude sigurna pored tebe?", Lav podiže obrvu i njegov pogled mi govori da već zna odgovor na to pitanje, svi znaju.

"Nije me otkrila, izborila se sa njima, čvrstina bića koju ona poseduje...", palim cigaretu i uzdišem duboko.

"Tako si najebao", Petar se osmehuje dok uzima cigaru iz moje pakle, "Kako je ta mršavica preživela ceo taj pakao?"

Moj otac odmahuje glavom dok poseže rukom za flašom vodke.

"Bog se smilovao uz Đavolju pomoć", umorno se smeši, "Devojka je čvršća od svih naših ljudi."

"Šta se uopšte desilo? Samo su je pokupili sa ulice?", Petar diže obrve i onda shvatam da ovo nije porodični sastanak.

"Ljudi Marca Nicolsa su došli u njen stan", Lav počinje ovu bednu priču, "Valjda su pratili Nika."

"Kako su prateći njega došli do nje?", Petar je zapravo zbunjen.

"Bio sam sa njom", govorim tiho, "Nakon što ste mi rekli da gubimo slučaj otišao sam kod nje."

"Znaju da se ne vežeš za žene", podiže obrvu, "Zašto su uzeli nju?"

"Zato što se borila za oboje", moj glas više nije nemušti urlik, sada je promukli šapat, "Ubijao sam se jer sam je.. Ostavio samu, pomisao da se muči u njihovim rukama me je uništavala...", histeričan uzdah je prekinuo moj glupi monolog, "I sada želim da zauvek bude sigurna."

"Ne vidiš prosto rešenje?", Lav podiže obrve.

"Devojka je pametna kao sam Đavo i ume da voli poput najnežnijeg anđela", Petar se osmehuje dok gleda moje lice, "Ti si teška osoba Nik, a ona je ostala u tvojoj kući."

"Hoćete da je zadržite u porodičnom krugu", uzdišem, "Nema šanse."

"Mislio sam da ti se sviđa?", Lav diže obrve.

"Ne želim da umre ili bude još više povređena nego što trenutno jeste", čujem kako zvučim bedno i bespomoćno.

"Nikolai tvoja majka je bila upucana šest puta", moj otac zvuči kao da drži govor na sahrani, "Stala je ispred mog onesvešćenog tela i jednostavno primila te metke."

Podiže obrve i dalje ne razumem kako normalno govori o žrtvovanju žene koju voli.

"Spasila mi je život mnogo više puta nego ja njoj, kakva je situacija sa tobom i sa Aurorom?"

Odmahnuo sam glavom i pustio misli da se oblikuju.

"Da si pošao za njom oboje bi bili mrtvi Nik", Petar me gleda poput svetca i to mi diže pritisak, "A da si ti poginuo.. pa, svi mi bi bili mrtvi."

"Ona će razumeti", Lav nam sipa piće i gotovo svi ga ispijaju u momentu, "Ne treba joj ušuškanost u laži Nikolai."

"Treba joj borba u istini", moj otac klima glavom i osećam olakšanje dok gledam muškarce u svojoj porodici, snažne ljude čijim umom upravlja ljubav prema ženama koje vole.

Neka sam proklet, postajem jedan od njih.

Osmehujemo se a onda čujemo pucanj.
Jedan.

Drugi.

× Aurorina perspektiva ×

Šokirana razgovorom koji sam upravo čula čujem pucnje koji mi odzvanjaju u glavi.

Jednom, tako realan, kao iz puške.

Drugi, tako stvaran, iz puške.

Natasha.

Ispuštam nož i salatu koju sam držala u rukama i trčim ka mestu gde je devojčica koju sam držala otrčala.

Ubila sam jebeno dete.

Izlazim u manji vrt i vidim krv, ne primećujem suze koje mi klize niz obraze dok razmišljam kako je to dete sa puškom bilo moja odgovornost.

"Natasha!", vičem ih dok trčim putem krvi kao bez glave, "Viktore!"

Stajem na kraj svog puta i dvoje srećne dece trči ka meni.

"Ujna!", čujem glasan cijuk i mrtva ptica je bačena na mene, "Ulovila sam fazana a Viktor ga je promašio!"

Natasha glasno vrišti i baca mi se oko vrata, nisam primetila da sam pala na kolena ispred ove dece.

Viktor zbunjeno gleda, "Nisam promašio."

Klima glavom kao da želi da me uveri da je i dalje jači od svoje seste i ja ih jako grlim.

"O Bože, više nema puški", osećam olakšanje koje mi pruža dva para dečijih ruku oko mog vrata.

"Ujko Petre", čujem da Natasha vrišti i trči ka njemu, "Ulovila sam fazana!"

Njene reči mi bude svest da je krv od mrtve ptice svuda po meni i podižem je za krilo dok se okrećem zabezeknutoj Mayakovsky porodici.

"Tako se ne drži fazan", Viktorov dečiji glas me vuče za haljinu i pružam mrtvu pticu njemu.

Uzima je za noge i podiže, a onda mi mangupski namiguje, zar i deca braće Mayakovsky imaju taj šarm?

Skoro da poželim jedno.

Uzimam ga za ruku i prilazimo njegovoj porodici.

"Dobila je pušku?", Viktorya mi se osmehuje dok podiže svoje dete.

"Nema više puški, zabranjene do punolestva", osmehujem se Natashi a onda moj pogled leti do očiju koje se osmehuju meni.

Plave oči Nikolaia Mayakovskog zrače srećom i.. ponosom?

Utapam se u njima dok osećam pripadnost porodici kojoj ne pripadam.