OKRUTNA MOĆ

Šanse

Slušala sam kako su mi štikle odzvanjale hodnikom sudarajući se sa mermernim pločicama dok su mi se ljudi sklanjali na mom putu ka sali za sastanke. Nakon dugo vremena im se šefica sa Vasilevski prezimenom vratila i sve oči su bile uprte u mene. Nisam sigurna šta bi moj deda Igor očekivao od mene ali znam da neću razočarati svoju majku. 

"Gospođice, tu su skoro svi vaši poslovni saradnici", moja sekretarica je žurno pratila moj korak prevrćući papire u svojim rukama. 

"Skoro svi?", dižem obrve dok nameštam džemper i popravljam ivicu suknje. 

"Gospodin Mayakovsky je tek sada ušao u zgradu, biće u sali za pet minuta."

"Lav?", osmehnula sam se dok sam sklanjala pramen kose sa lica. Znala sam da će biti tu da me podrži. 

"Gospodin Nikolai Mayakovsky", njene reči su izazvale naglo ukopavanje u mestu na šta me je devojka zbunjeno pogledala. 

"Da pozovemo gospodina Lava?", zbunjeno je skupila obrve dok je odmeravala moje lice. 

"Ne, u redu je", skupila sam snage da se osmehnem, "Idemo u salu, ne želim da čekaju još par minuta kada su već čekali sve ove godine." 

Osmehnula sam se svojim saradnicima dok sam otvarala vrata sale za sastanke čija mi je svetlost obasjala lice i zaslepila zenice na par momenata.

x Nikolaieva perspektiva x 

Ne mogu da verujem da kasnim. 

Bezuspešno vezujem glupu kravatu koju mi je uvek vezala Aurora i tek sada shvatam da nemam nikakvog pojma kako se to radi. Nervozno je spuštam na pult dok me devojka iza njega guta pogledom. 

"Nikolai Mayakovsky, vratiću se po kravatu", jurim kroz Aurorinu firmu ne obraćajući pažnju kolika je raskoš zapravo oko mene, koliko žena je oko mene. Nebitne su, ne vidim nju. 

Ulazim u salu za sastanke punu svečano sređenih ljudi sa savršeno vezanim kravatama i papirima koji su već poređani po abecednom redu. Sedam i besnim jer izgledam kao neiživljeni tatin sin iako sam ovaj posao spremao duže nego što kad znam Auroru. Popravljam šakom svoju raščupanu kosu dok gledam ljude oko sebe. 

"Sada si ustao iz Laurinog kreveta ili ti gram od juče nije bio dovoljan i za ujutru?", glas koji dolazi od čoveka preko puta mene budi bes u svakoj mojoj ćeliji ali mu se veselo osmehujem. 

"Zašto si došao ovde Williame?", spuštam ruke na stakleni sto dok moja sekretarica stavlja papire ispred mene, "Znaš da sam ti uzeo sve, zašto ne bih i ovaj posao?" 

"Ti kučkin sine", njegovo crveno lice i napad besa očigledno pokazuju da se i dalje seća uzdaha svoje žene u mojim rukama, šteta, ja joj se ne sećam lica. 

"Ššš", osmehujem mu se dok spuštam pogled na svoje papire još jednom ponavljajući biznis plan u svojoj glavi. Mayakovsky brothers corporation nikada nijeizgubila posao. Neće ni sada. 

Dobiću i posao i ženu. A onda se osmehujem. Dobiću i dete. 

U trenutku kada se debele Williamove ruke bacaju na mene vrata sale se otvaraju i osećam da stisak njegovih ruku popušta dok se stisak mog srca pojačava. U sobu je ušla najlepša žena na celom jebenom svetu i više od svega želim da ovi ljudi prestanu da je gutaju pogledom, moja je. Bar je bila. 

"Izvinite što kasnim", Aurorin meki glas izaziva muškarce za stolom dok seda u najveću fotelju za njim, "Ja sam Aurora James Vasilevsky, vlasnica Vasilevsky korporacije." 

"Očekivali smo Igorovog unuka", čujem muški glas sa kraja stola dok gledam kako drži ruku ispod stola, jebeno se usuđuje da se dodiruje dok gleda moju verenicu. Moju. 

"Dobili ste Igorovu krv", Aurora ga seče pogledom dok poslovno baca pogled na papire, "Mene."

Ostatak muškaraca za stolom zadivljeno ali ipak uplašeno klima glavom dok ne skreće pogled ni na trenutak sa nje. Jedan sam od njih, oduševljenih njenom magičnom lepotom. Sklanja svoju savršeno plavu kosu sa ramena podižući pogled sa papira kada joj oči lutaju ka meni. Očigledno je pokušavala da izbegne taj susret pogleda ali nije uspela. Podiže obrve na moju kosu u haosu i košulju bez kravate na šta joj se nemo osmehujem, svesna je da sam bio u haosu. Znam da jeste. 

"Svi znate zašto ste ovde", gleda u ljude bez imalo straha podvlačeći ruski akcenat u svoj govor što me tera na osmeh, "Moj deda je imao saradnju sa svima vama što se nadam da ću svakako imati i ja. Ipak, hoću da sve bude kao pre, bez očekivanja popuštanja ili bilo kakve slabosti."

Nežnim osmehom im uliva strah u kosti a potom ustaje dok rukom prelazi preko suknje prilazeći video bimu. Znam da je ovaj neprimetni dodir bio upućen meni i tako ću joj ga vratiti. 

"Moja sekretarica će vam dati fascikle sa daljim uputima i zakazati posebne sastanke za sledeću nedelju. Radujem se saradnji." 

Uputila im je najlepši osmeh i zalila ih pažnjom dovoljno da žele da prodaju dušu đavolu samo da mogu da gledaju njenu lepotu. Sama je svesna da je saradnju već dobila. 

Gledao sam ljude kako izlaze iz velike sale za sastanke i odmerio zidove preko puta mene dok sam se zavaljivao u udobnoj fotelji stola. 

Biće taman. 

x Aurorina perspektiva x 

Svesna sam osećanja koja sam svojim saradnicima ulila u srca i iskreno se nadam da će mi plan uspeti. Ne smem da izgubim ovu šansu. 

Još jednom prelazim kroz dnevni raspored dok zatvaram vrata velike sale, par minuta na kauču neće nikome škoditi. Izuvam bolne štikle i skakućem do kauča dok ispuštam tihe jauke pri svakom spuštanju stopala na pod. 

"Jebeni Nikolai je bio upravu", govorim između jauka dok se osmehujem sama sebi, "Biti trudan i ići na posao je đavolski teško." 

"Rekao sam ti", čujem hladan ruski akcenat i krv mi se ledi u žilama. Kako nisam primetila da sala nije prazna?

Podižem pogled i susrećem se sa tim očima poput neba i osmehom koji može da pokori ceo svet. 

"Izgledaš kao smrt i izađi napolje", pokazujem rukom na njegovu užasnu kosu i raspojasanu košulju dok sedam na fotelju i privlačim drugu nakon čega dižem noge na nju. 

"Sjebao sam stvari sa verenicom", govori mi kao da sam mu najbolja drugarica dok seda u fotelju gde su mi noge i spušta moje noge u svoja krila, "I bez nje sam malo izgubljen. Malo, ne znam gde udaram." 

Pokušavam da se ne osmehnem na njegov očigledan napor da ne padne na kolena i odmeravam njegovo telo dok mu otkopčavam prvo dugme košulje. 

"Nađi drugu verenicu", podižem obrve vraćajući se nazad u svoj stari položaj. 

"Ne postoji druga", gleda me u oči i skida mi osmeh sa lica, "Ne postoji bolja."

"Nikolai...", krećem da izvlačim svoja stopala iz njegovih krila ali me stisak šaka zaustavlja. 

"Aurora.. Dobio sam poziv od onog ludaka. Prepustio sam budali u sebi da ishitreno reaguje bez razmišljanja i uništio sam najlepši deo sebe. Uništio sam tvoje poverenje i tvoju ljubav, uništio sam tebe. Aurora, znam da ne možeš i ne želiš ali.. Razmisli o još jednoj šansi, samo jednoj", osećam pritisak u svojim stopalima dok ih nežno masira nesvesno pomerajući svoje ruke dok govori i već mi se suze slivaju niz obraze, "Volim te, zauvek ću te voleti."

"Sledeći put kada budeš povredio našeg sina pucaću u tebe", obrisala sam oči dok mi se osmeh prelivao preko lica. 

"Sina?", Nikolaiev izraz lica je bio neprocenjiv. 

Klimnula sam glavom dok sam se spuštala u ono što stvarno nije imalo cenu, Nikolaiev zagrljaj. Nežno me je ljuškao dok je spuštao poljupce na moju kosu govoreći mi kako postojim samo ja, kako smo bitni samo mi. 

Želim da mu verujem i zato ga puštam nazad. 

Bitni smo samo mi, sada i zauvek, za sve što jeste i za sve što sledi.