OKRUTNA MOĆ

Borac

* Nikolaieva perspektiva *

Ulazio sam u zgradu i olabavio pritisak kravate oko vrata, pritisnuo sam dugme za lift i ono se odmah oglasilo, nikada nije sišao ovako brzo. 

Spustio sam telefon u kožnu aktovku i krenuo da uđem u lift kada je iz njega izašao čovek mojih godina, tamne kose i očiju koje su odbijale dobrotu i mir. Podigao sam obrvu i nastavio dalje, naslanjajući se na zid lifta. 

Danas je dan za poštu ali je onaj čovek bio previše skupo odeven za poštara. Osetio sam čudan nemir dok sam klizio ka prvom spratu. 

Gde je ona sada? 

Pritisnuo sam dugme ka drugom spratu ne razmišljajući zašto, želeo sam da budem u njenom stanu i to sam i uradio. Gledao sam kako se vrata lifta otvaraju i svetlost a njenih prozora pada na laminat, osvetljavajući moje oči. 

"Aurora?", mesto je bilo previše tiho i želeo sam da znam da li se oglušila na moje upozorenje da ne ide na posao. 

Koračao sam kroz široki i osvetljeni hodnik, moji koraci su bili eho jedni drugima u tišini praznog stana. 

"Aurora", izgovaram njeno ime poput potvrde da me nije slušala, ponovo. 

Nisam siguran zašto otežavam sebi vezom sa ovom ženom koja se oglušava o svaki moj uzdah, ipak sam siguran da je ona jedina žena koja čini da se osećam živim. 

Spuštam sako na visoku stolicu pored šanka i ostavljam aktovku da ležerno bude ostavljena na stolu. Nesvestan da nisam u svom stanu već u njenom sipam vodu i uzdišem. 

Šta ću sa tobom Aurora? 

Moje misli prekida tihi jecaj koji ispuštaju vrata dnevne sobe. 

Jecaj, plač. 

Obuzima me čudno osećanje nemirne nirvane dok spuštam ruku na drvena vrata. Sreća, jer me je poslušala i ostala tu, uznemirenost, jer zašto jebeno plače?

Ulazim u dnevnu sobu i prizor koji zatičem me ostavlja bez daha dok gledam izmučeno telo koje leži na podu sa glavom bačenom na ivicu sofe, kao da je odvojena od tela. Jedini dokaz da je i dalje živa su tihi potresi tela koji joj prekidaju dah i bacaju suze na tlo. 

"Aurora?", spuštam se na kolena ispred nje i sklanjam kosu sa njenog lica nežno kao da mogu da je polomim dodirom. Ispušta nemi jecaj i telo joj se trza na moj dodir kao da je probodeno najoštrijim mačem. 

"Ljubavi", moram da je podignem odavde, moram da je izvučem iz tame u kojoj se nalazi, "Veruj mi."

Odmahuje glavom dok se vuče po podu što dalje od mene u strahu od bola. 

"Ne želim da te povredim." 

Po prvi put večeras vidim emociju drugačiju od bola i straha u njenim očima. 

Vidim tugu. 

Uzimam njene raskrvavljene ruke i sklanjam kosu sa njenog tela umrljanog crvenim mrljama. 

Podižem je i osećam drhtaje njenog tela koji se prenose kroz moje ruke i spuštam je u kadu dok puštam toplu vodu. 

Osećam paniku u promeni njenog disanja i nežno joj svlačim kućnu haljinu. 

"Diši, polako", spuštam kupku na mekoću sunđera a onda kružnim pokretima opuštam njeno telo, "Ne moraš da govoriš."

Klima glavom i sklanja ruke sa kolena dok spušta svoj gard. 

"Prija ti ovako?", gledam rane po njenom telu ali ne želim da ih spomenem. Ne želim da je svesno gurnem u zatvor njene duše koji je sama stvorila. 

Ponavlja radnju od malo pre dok udiše duboko mirišljavu paru koja smiruje i moje i njene nerve.

Nemo baca pogled na moje oči i želim da rastrgnem kretena koji joj je ovo uradio. Prelazim sunđerom preko njene nežne ruke i pogled mi pada na njene nokte. 

Uradila je ovo sama sebi. 

Panika koja popunjava celu sobu kreće da me guši, ne smem da pobegnem, želim je uz sebe. Ne smem da je ostavim ovde, golu i uništenu u kadi punoj vode koja se hladi. Potrebna mi je da upotpuni moje pukotine i potreban sam joj da pronađemo njene izgubljene delove. 

"Zašto si ovo uradila?", govorim  tiho dok uzimam njene ruke u svoje. 

Ispušta grleni jecaj  povija se nazad ka svojim kolenima, zatvara se. 

"Aurora", tresem njena ramena kao da je mesečar kome preti večni san. 

Ne dobijam odgovor, dobijam histerično plakanje i guranje, udarce i nokte u svom mesu. 

"AURORA JAMES", vičem dok je privlačim na svoje grudi, znam da je vrlo verovatno da je moj stisak boli ali moram da nas sačuvam od nje same. Osećam kako beživotno pada u moje ruke a onda čujem duboki uzdah. 

"Ljubavi", podižem je i privijam uz sebe i pre nego što sam svestan svojih reči. 

"Aurora James je srna", govori izgubljeno i pogled joj je zacakljen dok se seća reči koje sam joj govorio nakon onog stravičnog ropstva, "Moram da se borim."

Ni sam siguran na kakve vetrejače objavljujemo juriš, siguran sam da se borimo na istoj strani.