OKRUTNA MOĆ

Košmar

Šetala sam kroz hodnike Belvedere dvorca dok je sunčeva svetlost sa prozora padala na moju kosu. Osmehnula sam se i prišla balkonu koji je vodio na terasu, zakopčala sam duksericu koju sam nosila na sebi i izašla na to sunce. Iznenadilo me je što napolju nije bilo toliko toplo u odnosu na to koliko je zraka sunca bilo oko mene. 

Pogled mi se pružio u nedogled kada sam podigla glavu da udahnem hladan vazduh koji je mirisao na prelepo prirodno jutro. Zelenilo ispred mene se pružalo niz ceo vidik i zapravo sam bila srećna. Napokon. 

"Aurora", čula sam povik iznutra i osmehnula se. 

"Dolazim", potrčala sam kroz hodnike ka sobi u kojoj je Nikolai radio. 

Nisam ni obraćala pažnju na brzinu kojom sam dotrčala do Nikolaieve kancelarije, niti sam se osvrnula na bol u nogama od trčanja, nije postojao. Sve što je bilo bitno je osoba koja je iza tankog parčeta metala. Osećala sam se kao da je prošla večnost od kada ga nisam videla i žurno sam otvorila vrata. 

"Stigla si", podigao je obrvu kada se okrenuo ka meni i podigao čašu, "Veoma brzo." 

"Gde je Nikolai?", panično sam pogledala po sobi, čula sam da me je on viknuo, čula sam glas osobe koju volim. 

"Tu je onaj ka kome su ti misli usmerene, ne onaj koji ti zarobljava iste", Filip je spustio čašu sa vinom na sto kada ga je zaobišao i lagano krenuo ka meni. 

"Šta si mu uradio?", korak mi je odavao strah dok sam išla unazad. 

"Ja? Ništa", Filip mi se osmehnuo poput mačke koja je ulovila plen kada su moja leđa udarila o vrata, "Ti upravljaš dešavanjima." 

"Želim da odeš", izgovorila sam glasnije i uzvuđenije što sam želela. 

"Mislim da ipak ne funkcioniše baš tako", spustio je ruke niz moje a onda su se njegovi dlanovi našli u paraleli sa mojom glavom. 

"Odlazi!", nisam želela da ga dotaknem, nisam smela. 

"Ovo je više tvoja podsvest, zašto si toliko racionalna?"

Njegov osmeh mi je pričinjavao bol dok me je njegov dodir uništavao. Želela sam da umrem kada sam mahinalno spustila ruku na svoj stomak. Morala sam da zaštitim nešto više nego sebe. Sada sam izgubljeno gledala po sobi ispod Filipove ruke tražeći mišiju rupu za beg. 

"Utuvio sam mu u glavu da je dete moje, bilo je lako", kao da čita moje misli, Filip je spustio jednu ruku na moj stomak, "Mogao je jebeno da ostane u svojoj vili i da se ubije od alkohola, dobio bih i tebe i to kopile." 

Uvreda je probudila moju snagu i odgurnula sam ga od sebe, kroz misli su mi preletele sve uvrede kao odgovori ali nisam imala vremena, morala sam da bežim. Morala sam da spasim svog sina.

"Ruska kurva koja glumi majku Terezu", Filipov smeh je ledio krv u žilama i njegov pogled je bio dovoljan da me obori na pod. 

"Ostavi me na miru", moji uzvici su se lomili kroz zamak dok mi je telo bilo previše tromo da ga podignem. Opirala sam se svom biću pokušavajući da se pomerim bar za centimetar i vrištala sam u sebi kada sam shvatila da sam izgubila glas. 

Njegove otrovne ruke su me podigle sa poda i spustile na sto dok je beznadežnu situaciju upotpunjavala melodija Filipovog glasa. 

"Želim da vidiš šta sve mogu da ti uradim", jednako grubo govoreći mi je cepao duks, "Želim da on sve to vidi." 

Nikolai ne sme da sazna, ne smem da ga izgubim, nisam ja kriva. Nemoguće je. Gledala sam oko sebe dok su mi suze kvasile obraze i videla crvenu tačkicu koja je treperila dok je objektiv bio uperen u moje telo koje je ostajalo sa sve manje odeće na sebi. Pokušavala sam da vrisnem, da ga odgurnem, da spasim onaj deo svog bića koji mi je ostao kada mi se grlo zapalilo i ostalo nemo. 

"Pokušaj da uživaš, znam da želiš", bile su poslednje reči koje sam čula pre nego što mi je duša umrla. 

Probio je moju dušu poput koplja kada je probio svoj prolaz u moje telo.

Bolelo je, a onda sam umrla, u njegovim rukama, na tom stolu. 

"Aurora", iz daljine sam čula još jedno priviđenje glasa osobe koju volim. 

"Aurora", bespomoćni uzvici su tresli moje telo, "Aurora molim te, probudi se."

Vazduh koji je naglo ušao u moje telo me je podigao u sedeći položaj dok su se nečije ruke obavijale oko mene. 

"Skloni se", uplašeno sam odskočila od tih snažnih ruku dok su predmeti počeli da se pojavljuju u mraku na koji su mi se oči navikavale. 

"Aurora ja sam", Nikolaiev zabrinut glas je dobirao sa moje desne strane, "Strašno si vikala i suze su bile svuda."

A onda mi je kroz glavu proletelo moje mrtvo biće u snu i naglo sam spustila ruke na malu izbočinu koja je postala moj stomak. 

"Dobro si?", okrenula sam se i pogledala svog verenika, "Hoćeš nešto?"

"Vode, molim te", ponovo slušajući svoj glas osećala sam se kao da nikada nisam govorila, izdahnula sam sa olakšanjem kada mi je Nikolai u ruku spustio hladnu čašu. 

"Želiš da mi kažeš šta te je prestravilo toliko?", uzeo ju je nazad kada sam je potpuno iskapila. 

Odmahnula sam glavom i napravila mesta za njega u ogromnom krevetu na kojem sam ležala. 

"Dođi", legao je i privukao me na svoje grudi obavijajući ruke oko mog krhkog tela, "Sada sam tu."

Mislim da ni sam nije siguran koliko mi njegove reči znače. 

Tu je i sigurna sam. Ne postoji niko ko će me isčupati iz njegovih ruku. 

"Čuvaj me", moj tihi šapat se razlio sobom dok sam se privijala uz njegovo telo. 

"Čuvam vas", bile su reči koje su mi sklopile oči dok su nam se otkucaji srca usaglašavali.