OKRUTNA MOĆ

Most

Trenutak kada se auto zaustavio ispred vile bio je trenutak kada mi je srce puklo i raspršilo se u univerzum. Stegla sam džemper jače oko svog tela dok sam gledala čoveka u odelu kako izlazi iz blindiranog džipa. Dah mi je zastao na trenutak a onda se ugušio u jecaju. 

Naravno da neće doći, merio je svaku reč. Ne mora da dođe. 

Ne želimo ga, ni ja, ni moj sin. 

"Gospođice, gospodin Mayakovsky želi da Va s vidi."

"Lav", osmehnula sam se dok sam gledala svoju kućnu pomoćnicu, "Reci mu da se popne gore, hvala ti."

Želela sam da odmah dođe. 

Znam da smo Nikolai i ja mrtvi ali još uvek nisam spremna da budem mrtva za njegovu porodicu. Preciše su mi dragi i želim da vidim Lava. 

Nervozno sam šetala po sobi treći put premeštajući vazu kada je Lav ušao unutra. 

"Aurora", nasmejao mi se poput brata dok me je nežno grlio, "Kako si?"

"Onako kako izgledam", nasmejala sam se ali je moj očajni pokušaj šale zabrinuo Lava. 

"Aurora, znaš da nije mislio.."

"Mislio je Lave", okrenula sam mu leđa i naslonila se na ivicu prozora, "Nikada pre ga nisam videla takvog."

"Znači gotovo je?"

"Nemam snage da nastavim", patnja je pretvorila moj glas u tihi drhtaj dok sam posmatrala zelenilo sa prozora vile. 

"Voli te."

"Znam."

Okrenula sam se Lavu i umesto njegovog lica srela svoj pogled u ogledalu. Moje ispijeno lice je udisalo tugu i nije je puštalo iz sebe. Ignorišući Lavovo prisustvo spustila sam ruku na svoj vrat prilazeći ogledalu. 

"Dobro si?", moj pogled je divlje prelazio preko mog lica srećući se sa Lavovim zabrinutim očima. 

"Moram da odem na posao", brzo sam krenula da skupljam svoje stvari, "Moram da sredim firmu, poslove i svoj život."

Moj haotični govor je izmamio osmeh na Lavovo lice. 

"U tu kategoriju spada i Nikolai?"

"Prokleta da sam, da", okrenula sam se ka Lavu, prvi put se osmehujući u ovih par dana, "U tu kategoriju spada i tvoj prokleti brat."

x Nikolaieva perspektiva x

Trenutak kada se auto zaustavio ispred vile bio je trenutak kada mi je srce puklo i raspršilo se u univerzum. Gledao sam kroz prozor čekajući da vidim nežni odsjaj bele kože i vodopad plave kose kako izlazi iz auta. Držao sam dah i razočarano ga pustio, neće se vratiti. Aleksej je uveo Lava u sobu gde je sedelo moje telo bez duše, duša je lutala ka njoj, njoj koju moje oči videti neće. 

"Ti si takav kreten", Lav je uzeo čašu iz moje ruke i flašu sa mog stola dok ih je nosio van mog domašaja. 

"A ti opet zabadaš nos u moj život", režao sam na njega i ako nemam prava na to. 

"Brat si mi", Lav je sada sedeo preko puta mene besno me gledajući svojim hladnim očima, "A ti svoj život uništavaš."

"Lave uništio sam sve što sam imao", gorčina je izlazila iz mene. 

"Jesi", uzdahnuo je tužno me pogledavši, "Ali ne možeš da se oplakuješ i napijaš Nikolai."

"Upravo to radim", nasmejao sam se bacivši provokativan pogled na flašu. 

"Nikolai", šamar koji se spustio na moje lice mi je pomerio vilicu i zavrteo glavu.

"Ti si lud", gledao sam svog starijeg brata sa trunkom straha i brdom poslušnosti u očima. 

"Ti si budala ako je pustiš Nikolai."

"Ne bi verovao šta sam joj rekao, Lave", spustio sam glavu ka podu sramotno gledajući svoje šake, "Ne mogu sebi da oprostim, kako onda da tražim oproštaj od nje?"

"Niki voliš li je?", Lav je spustio bratski pogled pun podrške na mene.

"Više od života."

"Onda se jebeno sredi i dovedi svoju ženu sa detetom kući."

Moj zbunjen pogled je zaustavio moj glas i Lav mi se nasmejao. 

"Oženićeš ludaču, otišla je na posao i slučajno znam da je sastanak na koji je pozvana Mayakovsky korporacija u dva sata." 

Pogledao sam na sat dok me je Lav potapšao po obrazu i ostavio me, samog u moru tišine i prostranosti mraka. 

Volim je, znam da je volim. 

Voli me, znam da me voli. 

Ustao sam i krenuo ka vratima a onda sam sreo svoj pogled u ogledalu. Bolje da spremim najlepšu kravatu za jebeni sastanak. 

Bez nje sam ništa, sa njom sam sve.