Mafijaški spoj

142.

Evelin stavljaš ga pod pritisak, puknuće.
Govorio je kapetan.
- Čun deaktiviraj bombu i hajde da izadjemo zajedno odavde.- rekla sam. Odmahnuo je glavom.
- Učiniću to, makar sam.- naglo je ustao sa stolice i potrčao prema vratima za hitne situacije. Potrčala sam za njim ali mi ih je zalupio pred nosom.
- Pošaljite ekipu po studente, subjekat bježi na krov izlazom za hitne slučajeve i dalje opasan bombom.- govorila sam dok sam pokušala da razbijem vrata na koja je nešto stavio. Nakon trećeg pokušaja vrata su se otvorila i sunce mi je peklo oči. Potrčala sam krovom do dijela gdje je stajao Čun. Bio je na ivici zgrade sa dugmetom za aktivaciju.
- Znaš policajko otvorila si mi oči.- rekao je i okrenuo se prema meni.
- Predomislio si se?- upitala sam. Nasmijao se.
- Ne, shvatio sam da moj život svakako nema smisla. Žena me je varala, dijete me je mrzilo jer već godinu dana zbog moje jadne plate ne donosim slatkiše kući, u dugovima sam i kreditima. Zašto da se trudim više, svakako ću trunuti na kraju u zatvoru.- raširio je ruke.
- Čun, možeš sve to da ispraviš. Možeš...-
- Ne policajko, ovdje je kraj.- rekao je.
Odjednom osjetim hladnoću zida na mojim ledjima. U ušima mi je bilo prisutno neugodno pištanje a pred očima samo magla.
Jedino što sam znala je da je Čun aktivirao bombu i da me je odbacila sve do zida.
I da nisam uspjela.
Napokon sluh mi se po malo povratio te sam čula tupo udaranje teških čizama od beton. Osjetila sam vrelinu iznad lijeve obrve te sam dotakla. Pogledala sam u prste koji su bili krvavi.
- Evelin?- dozvao me je Hečan. Moj tim se popeo na krov. Vid mi se ponovo počeo mutiti. Osjetila sam njegov palac na svom obrazu.
- Evelin, da li me čuješ?- pitao me je. Nekako sam uspjela klimnuti glavom te sam otvorila oči. Ugledala sam olakšanje na njegovom licu.
- Č-Čun.- rekla sam.
- Živ je, bolničari su ga odveli. Bomba je bila dizajnirana da naudi okolini ali ne baš i njemu. Da li si dobro?- upitao je dok me je lagano podizao. Klimnula sam glavom.
- Samo mi skini kacigu.- rekla sam. Polako mi je skinuo kaciju te moju ruku prebacio preko svog ramena. Sišao je sa mnom sa krova i došao do lifta koji je bio ponovo u funkciji kada su upalili struju. Glava me je užasno bolila i vrtilo mi se. Vrata lifta su se otvorila.
- Udarac u glavu, mogući potres mozga i posjekotina iznad lijeve obrve.- rekao je Hečan odmah, te su bolničari prišli i preuzeli me. Dok su bolničari ušivali ranu iznad obrve kapetan Li mi je prišao.
- Da li si dobro Evelin?- upitao me je.
- Valjda.- odgovorila sam.
- Zašto me nisi poslušala?-
- Mislila sam da ga imam na momenat, kunem se...- uzdahnula sam. Nisam mogla da vjerujem, nikada mi se ovo nije desilo.
- Evelin, u redu je, nisi pogriješila. Uradio bi to svakako i da je neko drugi bio na tvom mjestu. Nije mrtav svakako, što znači da si uspjela jer je oklijevao.- kapetan Li me je ohrabrio. Potapšao me je po ramenu te se udaljio od mene govoreći ekipi da još jednom pročešlja teren.
Doktori su mi dali nešto za glavobolju.