Namiguša

Mezimac paparaco potere

Malo je reći da me je narednog dana razvalila glavobolja, jer ono je bilo bušenje hilti bušalicom po betonu debelom nekoliko metara, a ne glavobolja.
To me ujedno natera da uradim retrospektivu predjašnje večeri, jer stvarno ne znam šta mi se to ponekad dešava.

Plavuša, duge noge, bujano poprsje i jagode.
Sledeća scena su krvavo crvene usne i ledene oči. Brineta, dugi crveni nokti.

Naredna scena koja me šiba po glavi je u stavri osećaj nečeg uznemirujućeg kada me poljubila i bez reči otišla.

Da, otišla je, znači noćas u kombinaciji nisu bile ni plavuša ni brineta...

Ridja..

Neka ridja mi dolazi u misli... Ali, ne dalje od toga da je ridja.

Umivam se hladnom vodom u želji da odgnam glavobolju i pokušavam da se setim šta sam popio posle viskija koji sam naručio u baru.

Sam sam u krevetu, barem sam se tako probudio. U svom sam stanu, ne u hotelu.

Još jednom polijem lice hladnom vodim i pogledam se u ogledalu.
Crveni ruž na mom obrazu.
Razmazan.
Ali je tu.
Njen.
I kako se dodjavola zove?

Pogledom ponovo prelazim preko spavaće sobe. Zamračeno je sve, zaboravio sam da pomerim roletnu kada sam došao kući. Pronalazim gde je pao sat koji sam oborio na pod i vidim da uskoro treba sa krenma na posao, ali imam još vremena za brzinsko tuširanje koje sam propustio sinoć. Opet sam nešto zaboravio...
Ridja...

Zašto mi se ridja ponovo vraća u sećanje?

"Gospodjice, moram da vas zamolim nešto..."

"Naravno, recite", izgovara ravno, kao da se nekih pola sata ranije nije topila i zbunjivala preda mnom.

"Gospodjica koja me je odvela do stola? Ko je ona?"

"Zaista ne znam o čemu pričate, koja gospodjica?"

Ili se pravi luda ili jeste luda, ili sam ja lud, ali mene je malopre poljubio neko! Sigurno nije bio duh u minijaturnoj košulji i predugačkoj suknji!

"Shvatate da ću biti vaš dužnik ako mi pomognete? Ko je ona?"

"Ja stvarno ne znam o kome govorite! Konobar je doneo što ste naručili, servirano je za vaš sto", odgovara mi i momentalno me hladi kofom leda. Ne vodom, ledom!

Vratim se za sto i bezvoljno prebirem po nekavom nadevu i mesu koje sam želeo da pojedem, a sada mi se ne da. Treći zalogaj i druga čaša viskija, već žarko želim da odem odavde...

"Još uvek mi nećete reći...", govorim i vadim novčanicu od pedeset evra pred ridjokosom koja se i dalje pravi luda...

Ridja! Odatle znam ridju! Spektar boja mi se pomešao, da je bila koja zelena tačno bi se moglo reći da me je udario semafor u glavu.
Definitivno se ne sećam kako sam došao kući, kada sam došao kući, još manje se sećam, zašto se ne sećam!
Dva viskija ili možda tri, nisu odgovorni za nesećanje, ali ona mala namiguša zasigurno je odgovorna za moje pogubljeno ponašanje!
Eh, kad se setim da sam hteo da platim pedeset evrića samo da joj saznam ime!

Ovog jutra sam čak taksijem krenuo na posao jer se ne sećam ni automobil gde sam parkirao, tako da posle dužeg vremena imam priliku da propratim šta se u stvari dešava pored mene.
Od zgrade u mirnom naselju gde je i moj stan, pa sve do centra grada, ako je sreće imam oko dvadeset minuta lagane vožnje. Sve vreme usresredjen na put, na belu punu ili isprekidanu liniju, na pet raskrsnica i dva kružna toka. Mislim da pamtim svaki mogući i nemogući saobraćajni znak, ali sada prvi put shvatam da nedaleko od moje zgrade imam supermarket.
Ja budala napunim gepek u megamarketu i vizim sladoled u kutiji do otapanja, umesto da ga kupim na prdometar od kuće.