Namiguša

Vera i nevera

Bivši stanari kutije šibica su i trenutni stanari, rekao bih čak budići. Došla im je do ulaznih vrata, pozdravila ih, proverila račune i kako ljudi kažu, otišla.
Iz našeg stana iznela je samo svoju garderobu, sve ostalo je bilo kako smo ostavili.
Čak ni kupatilo nije bilo u haosu.
Sav veš opran, osušen i sklopljen stajao je pored sušilice, odmah do kante za sitni otpad i gluposti.
Par papirića od bonbona, nije mi jasno kako je mogla da sisa bonbone u kupatilu i jedna kutija šibica.
Nema ni traga od njenih parfema, ali tu je jedna kesica iz apoteke.

Da nisam gadljiv kakav jesam, sigurno bih sadržaj korpe za otpad istresao ako ništa drugo u lavabo, ali nisam mogao. Previše je to za mene...

"Oskare, brate! Pitaj Jelicu, da li su štapići pakovani u kutije ili kesice?"

"Koliko znam, u kesicu, pa u kutiju! Našao si jednu u stanu?"

"Jesam, ali čini mi se da je prazna!"

Smeh sa druge strane, izmamio je i moj osmeh. Njeni snovi možda se ostvaruju!

"Oskare? Brate znaš li ti nešto o ovome?"

"Znaću kasnije u toku dana ili sutra. Zavisi kada uspemo da odemo do nje, planiramo da to bude za nekoliko dana. Da se smiri i dovede u red. Ti samo budi dovoljno priseban, dovoljno staložen da je dočekaš kući."

Klimam glavom držeći telefon, kao da može da me vidi, a ne vidi me.
Odavno je veza prekinuta, ali konekcija usta jezik mozak još uvek valja tamo amo reči dočekaš je kući!

Hoću! Ali prvo preče stvari!

Nisam hteo Oskara ništa da potežem vezano za Anku.
Ali zato jesam Gvozdena.

Neverovatno mi je koliko se čvrsto drže ti ljudi toliko različitih karaktera, da skoro pa odmah našao je sve potrebne informacije.
Gvozden je izuzetno poštovao Helenu, Nebojša je prosto obožavao, tako da sam nekako i razumeo sa koliko elana je pronašao Ankinu novu adresu.
Hostel u centru grada.

Oskudacija, mala, oskudacija!

Gvozden je pronašao ime firme u kojoj se bavila ekonomskim poslovima poslednjih mesec dana, kako je napustila Vojinovo okrilje. Koja budala će da plaća više nego potrebno usluge diplomiranog ćate? Samo moj ludi otac.
Ni tamo se izgleda nije proslavila, jer stoji probni rad dve nedelje, radni odnos četiri, sporazumni raskid ugovora o radu i klauzula o zaštiti informacija.
U prevodu, nešto je zasrala....

Poznati automobil pred hostelom. Nije niko drugi do ponosni vlasnik Aidija, moj doskorašnji veliki prijatelj Mihajlo.
Neverica je prvo što me opauči po glavi, jer znamo se još iz vremna kada su se započinjala prijateljstva, znači osnovna škola.
Njegovi su roditelji poslovali s mojim ocem i koliko znam, još uvek im dobro ide. Nisu prsli kao Milisi, pa udaju ćerku za imetak.

"Molim vas, broj sobe gospodjice Petrovski."

"Nema gospodjice Petrovski u sistemu!", odgovori mi jedna mala plava, što izigrava recepcionarku na šalteru hostela, čija je primarna svrha jebačina pod okriljem tankih zidova.

"A gospodja Urošević?", pitam i ponudim crvenu.

"Gospodin i gospodja su u sobi petnaest", pogleda oko sebe, te mi šapnu "Nisu najsrećniji bračni par..."

Pred vratima sa metalnim brojem petnaest, podignute ruke u vazduhu, iskreno oklevao sam da li da pokucam ili ne.
Šta ja imam ovde da tražim, šta da očekujem?
Da mi neće slučajno reći - Zlatko, eto razlog zašto sam sjebala rodjenu sestru je sledeći...

Možda u filmovima o Džejms Bondu Goldfinger ispriča ceo pakleni plan, dok se Bond oslobadja čeljusti ajkule, ali ovo je realni život i nema veze s filmom.
Ljudi lažu.
Kradu i izmišljaju.
Ljudi smišljaju izgovore za svoje postupke, nalaze opravdanja za sve što je neopravdivo.
Ukrali su jer su bili gladni, ali zbog gladi ne kradeš cigarete.
Slagali su jer su bili nemoćni, ali ne lažeš one koje voliš.
Povredio si jer si bio nemoćam, ali ne povredjuješ one koji su ti porodica.
Sem ako nisi samoživi skot kome je sopstvena dobit na prvom mestu.
Jer lagao si sestru ili najboljeg druga, jer ukrao si poverenje i pogazio ga, jer povredio si sve koji su te voleli i u životu podržavali.