Namiguša

Bez osvrtanja

Pulsirajuća bol kao svaki put kada popijem čašu vina više nije ništa spram sitnog kljucanja medju nogama koje mi se javlja kao podsetnik da sam nešto...
Ne, nisam zaspala u svom krevetu, zaspala sam u...

Jesam li zaista zaspala u ugaonoj garnituri?

Oduzetost mojih nogu jasan je znak da ova mlitavost ostatka mog tela može biti senzacija zaostala samo nakon iscrpnog, razarajućeg, obarajućeg orgazma...

A zašto se onda...

O, Bože!

Otvaram vrata jer zvono je upornije od ovna i taj koji zvoni nema pojma koliko sam umorna.
Umorila sam se od sebe, svog života, svojih promašaja, loših odluka, brzopletih poteza, tudjih želja i na kraju, šlag na tortu, umotila sam se od čekanja.
Posle druge čaše vina solo drinker je nestao u zemlji snova odakle bi je sasvim sigurno probudio tek alarm ujutru, da nije ovog dosadnog zvona...

On... Njegov zabrinuti lik preda mnom, njegove ruke na mojim obrazima, usne na usnama, njegovi dlanovi na mojoj zadnjici i moja kolena oko njegovog struka.
Glasano udaranje vrata koje je nogom za sobom zatvorio i sve ostalo je istorija...

Nije ni čudo što je toliki ljubimac ženskog sveta, jer umeće koje poseduje vodilo me je do zvezdanih polja i nekih novih, neistraženih galaksija.
Rukovao je mnome i mojim telom mnogo bolje nego što je to ikada i jedan drugi muškarac uspeo.

Pokrijem se frotirskim prekrivačem preko glave iako znam da mi prekrivač neće obrisati sećanje.
Niti će nestati ovaj vlažni trag sa moje kože, još manje će nestati osećaj sa mojih dlanova.
Njegova paleća, goreća, zategnuta koža na bicepsima, pod mojim dlanovima...

Helena, vreme je da ustaneš i kreneš dalje, bodrim samu sebe a kajanje je ono što me vraća u krevet, pod frotir, natrag na startnu liniju.
Ovim tempom i ovim ponašanjem zasigurno neću ići dalje, sigurno neću moći da se pokrenem s mrtve tačke i ostvarim svoj cilj.

Hajde Helena digni svoje koščato dupe, nastavljam da mrmljam u bradu, obećavajući sebi da sve što se desilo noćas, desilo se i ostaje u prošlosti kao uspomena na nešto lepo ili tihi podsetnik na nešto što se više ne sme ponoviti.

Hajde Helena, stomak ti krči i napokon skačem s kreveta blagosiljajući sebe što sam spustila roletne prozora, je gola sam pred sobom iako sam na sopstvenu golotinju i te kako ponosna.

Hajde, Helena, plakaćeš sutra, obavestim samu sebe, jer kajanje je ono koje me još jače obuzima.
Predala sam se i ne mogu, ne želim da krivim ni vino popijeno sa Nebojšom, ni ono koje sam popila čekajući svog lažnog verenika.
Ne mogu da krivim ni njega, nije me silovao.
On me je samo poljubio, a ja sam se prepustila svojim najnižim strastima.

Hajde Helena, zakoračim prema vratima kao od majke rodjena, pa se na sekund veatim i uzmem pamučnu haljinu.
Ovde jesu spuštene roletne, ali nisu u ostatku stana. Svako iz zgrade preko puta može da odgleda performans moje golotinje.

Hajde Helena, krećem se prema trpezariji i sevne me sećanje na moje telo posluženo pored lazanje... Pogled skrenem, ali gde god da ga skrenem, blic njegovih usana me proganja. Prvo smo se divljački podohvatali na garnituri. Posle moje kratke dremke overili trpezariju da bi na kraju, slobodno smem reći, vodili ljubav u krevetu...
Jedino kuhinju nismo obišli i sada bodrim samu sebe, da skrenem iza šanka i roletne koja odvaja kuhinju od trpezarije, jer tamo, samo tamo nema uspomena na osećaje...

Ali andjeo te gleda, djavo ti ne da!

Raščupana, zarozana i pošteno pojebana, ostala sam zakopana ispred Zlatka, zlatnog dečaka i njegove pojave tik uz šporet.
Grešno zgodan, jebozovan i morala bih reći vreliji od indukcione ringle, kuvao je kafu golih prsa i nemarno navučenih pantalona nisko na kukove.