Namiguša

Kockice na broju

Zapita se čovek s vremena na vreme da li vredi sve?
Da li ima svrhe osokoliti se i osiliti, te stati na sopstvene noge koliko god one bile klimave.
Zapita se, neće li staklene nožice, krhke i nežne biti nedovoljne za breme koje život može na njih staviti.
Zapita se, samo onda kada zaboravi da je staklo oštro, da što je tanje to je opasnije.
Jer neće stena okrenuti kola!
Ne, stena nikada, stena se zaobidje kada se na putu nadje, mali je kamen onaj koji okrene kola, izvrne ih naopačke, jer mali je kamen onaj na koji se pažnja ne obraća, onaj za koji se misli da je bezazlen.
Kada sam pre deset godina izašla pred porodicu sa jednom idejom, računajući na ogromnu podršku, nisam se nadala ovolikom uspehu.
Nadala sam se da ću potonuti. Ne mislila, nadala se. Jer nemoguće je da stvari idu dobro bez obzira na razredjen strateški plan.
Nisam računala sitne prepreke u vidu različitih reketaša, zajebancija u vidu kradje iz kase neproverenih barmena, još manje ucene dobavljača. To se davalo lako rešiti, jer uvek je bio tu neko pametniji od mene da me u tačnom trenu posavetuje.
Dragan, moj otac ili Stevica stara lisica.
Osokolila sam se i stala na klimave noge, sada stameno svetom koračam.

Desiderio i Dèsir sam prepustila kako sam i planirala. Moji su, iako sve odluke donose Oskar i Milija pod budnim okom svojih žena.
Ja sam se povukla u grad švalerizma, da izigravam namigušu i češkam svoj stomak dočekavši i kraj proleća.
Leto polako kuca na vrata, Zlatkov market radi bolje nego li mnoge veletrgovine većih gradova, a Amore nije više restoran zatvorenog tipa samo za švaleracije.
Još uvek je od petka do nedelje zatvoren za sve, zato je ostalim danima i te kako otvoren i posećivan. Nisam mogla verovati da će se i ovde formirati lista čekanja na sto za dvoje.

"Još koliko misliš da sediš tu?"

"Još malo?", više pitam nego što odgovaram, jer se osećam kao dete sa rukom u pekmezu.

"Hajde, ne bih da moj sin ozebne", bio je uporan da nosim dečaka iako nisam želela da nam Mina kaže pol deteta. Ponosni tata je uporan da će iz prve dobiti naslednika iako je šansa pola pola!

"Mojoj ćerkici neće faliti ništa što brčkam stoplala u jezeru!"

"Moj sin ima da se rodi u zlanoj kutiji, pod zlatnim zvonom!"

"Moja ćerka ima džigericu da ti pojede, Zlatko!"

Naša su prepucavanja sitna. Oprostio mi je što sam ga odjebala i zdimila, ali sada s ove distance kada pogledam i nije bilo Bog zna šta da mi se oprašta
Bila sam u problemu, problem sam rešila, vratila se i nadam se nastavila tamo gde smo stali...

"Ako nešto džigerice posle tebe ostane za njega, neka pojede!"

"Nije njega nego nju!", uzviknem prskajući ga vodom.
Želi gospodin sina, pa to ti je!

(...)

Pete godine našeg ugovora o združivanju u zajednicu zvanu brak, mogli smo komotno da se prepustimo drugima da rade za nas, a mi da ubiremo plodove.
Medjutim, nismo.
Zlatko se svakog dana iznova dokazivao Vojinu da može i hoće, da nije glup ni nesposoban.
Vojin i Vedrana su bili više nego zadovoljni. I trebaju biti!

Pete godine našeg braka Zlatko još uvek nije dobio svog naslednika kog je tako žarko želeo, ali zato ja jesam. I to dve naslednice!
Naše ćerke su moglo bi se reći porodjene, i sada Jasmini kidaju živce. Četiri godine koliko ima Dragana, rodjena iste godine kada je Dragan preminuo i tri, koliko ima Zvezdana.

Za Anku smo čuli, nije se udala. Ni za Mihajla zbog kog je i pokrenula ceo pakao pridobijanja Zlatkove i Vojinove pažnje.
Ubrzo nakon što su je Vojinovići isplatili, ostala je bez celokupne svote novca davajući je Mihajlu. Sama, na ulici, pokušala je kod Jasmine da zaradi nekoliko poena pozivajući se na samilost.
Tražila je empatiju, sažaljenje, bilo šta, a dobila je ništa.
Jasmina joj je dala nekoliko novčanica od po hiljadu dinara i pokazala joj prstom ka kapiji i ulici.
Verujem da ju je tog trena duša bolela kao na vražijem ognju, ali Jasminina kuća, bila je u stvari Vojinova, a niko od nas nije želeo da čuje za Anku.
To je opet nije sprečilo da zakuca i na moja vrata
Iz Desiderio su je poslali u Dèsir, iz Dèsir su je poslali u pizdu materinu!
Oskarove reči su bile, citiram : "Goni mi se kurvo s očiju, nemoj špaklom s poda da te stružu!"