Namiguša

Petrovska Helena, ona žena!

Ulaz u sam Dèsir je bio zatamnjen, ali znao sam da je neko zasigurno unutra. Glupo je bilo da ne udjem, sada kada sam već ovde.
Ruka mi je krenula ka vratima, a neka čudna sila me je gurala u ledja. Da ne znam bolje, rekao bih da se svemir urotio samo da ja što pre udjem unutra!

Medjutim, ono što nisam očekivao je to da plavuša, lepa kao lutka i meni neverovatno poznata iz restorana izleti kao furija.
Dobro, danas je ponedeljak, a ponedeljkom ne radi restoran, samo bar, možda ju je to razočaralo?
Koliko je brzo prošla pored mene, opet za sobom je ostavila trag u vazduhi svog skupog parfema i ne znam, nečeg drugog, meni nejasnog.

Kročivši u sam lokal, odmah pored praznog mesta za hostesu, nagazio sam nešto tvrdo, a tek onda primetio da su svuda oko mene rasuti staklići.
Polomljenog stakla bilo je svuda unaokolo i jedna ženaska prilika pored šanka...
Brineta...

Prilazim što brže mogu, jednostavno skoro da trčim preko stakla koje je svuda, koje puca pod mojim cipelama pružajući ruke da je uhvatim u istom trenu kada mi i Oskar govori nešto, a ja ga ne razumem.
Moj je pogled fiksiran na njeno belo lice, na njene rumene usne i sklopljene oči.
Moja brineta...

Drži je čvrsto i ne puštaj, čini mi se da čujem, ali zašto mi to govori? Čemu?

Deluje mi ispijeno, deluje mi izmučeno, deluje, ne znam, razoreno? Tako bleda i krhka, tako slaba i tako nežna... A opet, prelepa!

"Donesimo je ovamo", Oskar me usmerava prema jednoj od kancelarija i kožnom kauču u uglu.

"Zar misliš da će menadžmentu ovo da se svidi?", pitam dok joj milijem dlanove da je dozovem svesti.

"Ludače, ona jeste menadžment! Ona je Helana Petrovska, Iznogudova sestra i vlasnik ovih restorana. Jao, kako sam znao da će se ovo desiti!", govori trljajući ono malo kose na glavi, hoda u krug i stvarno vidim da je zabrinut.

"Šta, ne razumem?"

"Ovo! Ovo! Gotovo, ispijena je psihički, fizički, uništena je emotivno! Nema je! Ovo se desilo jer..."

"Jer šta? Oskare, uspori brate!"

"Znaš ko je žena koja je uzašla pre nego da udješ?"

"Ne, nemam pojma!"

"Ceca Jovičić. Supruga..."

"Advokata Ljubiše Jovičića!", nastavio sam njegovu rečenicu napokon povezavši kockice...

"Slušaj, nemoj da sudiš o Heleni. Ne znaš je, ne poznaješ je. Ona je sve što vidiš. Ona je to što leži na krevetu, ona je malter u ovim zidovima, ona je stoljnak na stolu, ona je knjiga u šaci njene sestre! Ona je sve, ona je cela porodica. Ona je lepak koji drži nas nesvrstane na jednom mestu u kompaktnu celinu, ali sve je uzelo svoj danak...", govori Oskar, a meni se čini da ću dobiti informaciju iz prve ruke na Milojkovo pitanje zašto je s oženjenim...

"Završili smo školu zajedno, to si zaključio, ali ona nikada nije bila dovoljno dobra u odnosu na druge. Potrudila se da svima dokaže da može, da ume i najbitnije da hoće! Novac koji je pozajmila od oca, vratila mu je kroz par godina, a i dalje mu daje iznos koji nije tako mali. To je po njenim rečima naknada što su je čuvali, odgajali i školovali. Nisu tražili, ali ona ne želi nikome da duguje. Sve je ovde uložila i na kraju, od nje neće ostati ništa! Ona živi da nas održi živim. Otac joj je jako bolesan, odbija terapiju. Majka je super žena, ali ne može protiv njega. Anku zanima samo Ankino dupe i ništa više. Helena se našla u svemu tome, još povrh svega, upravo je saznaka da je izigrana..."

"Ja tebe još uvek ne razumem!"

"Jesi išao na zapad? Jesi li? Ako jesi, stigao si do famoznih brvnara. Ubacio sam joj bubu u uho da tamo otvori restoranče, samo da bi ovde napravila otklon od svih. Znaš li kada je imala momka poslednji put? Ono izlazak, večera, bioskop? U srednjoj školi. Od tada je usresredjena na rad, da nikom ništa ne duguje. Život? Šta je to život? Ljubiša je za nju bio samo seks, medjutim, i on je seronja. Da je samo znala na vreme..."