Namiguša

Naše vreme

Protežem ruke i izdužujem manikirane nokte, ležim potrbuške na prilično mekom i abnormalno velikom krevetu.
U ovakvom odavno nisam bila.
Zlatko i ja samo skratili odmor i eto nas, nekoliko sati pred samo venčanje, nalazimo se u našoj brvnari.
U novom krevetu, donesenom za samo dva sata, posle jednog Zlatkovog telefonskog razgovora.
Prelazi dlanom po mojim ledjima, nežno me grebe, sporadično miluje, podiže osetljivost do gornjih granica, a odmah zatim i poleže svoje telo preko mog.
Madrac trpi ulegnuće za koje je i morao biti dizajniran, jer pred nama je još jedno divlje jutro.
Ni ne čeka za dozvolu, ne pita, već zahteva, grabi i uzima ni ne shvatajući da sopstvenim postupcima se predaje i celog sebe meni daje.

"Dobro jutro, uskoro gospodjo Vojinović"

"Dobro jutro", još uvek izbezumljeno odgovaram dok mi koža bridi od njegovog stiska, dok mi bedra još uvek gore.

"Mila, da ne prespavamo sopstveno venčanje, hajde ustaj. Neko je došao da te vidi."

Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću se udavati, još manje da će on ustati tog dana pre mene i naterati me da se pokrenem.
Otresem san iz uma, znam da mi spavanje neće pomoći, a kaže da je neko došao da me vidi.

Oblačim se lenjo, navlačim trenerku i majicu u kojoj sam doputovala i samo se strmeknula posle tuširanja u Zlatkov uvek raspoložen zagrljaj.

"Evo nam mlade!"

Odmahujem glavom na samo pojavljivanje Oskara u brvnari, a za njim i Nebojša pomoljuje glavu. Jelica je, kako su mi rekli, zauzeta nekim poslom, ali tu je, u gradu.

"Mlada, a rosa u podne! Kad ste stigli?"

"Upravo! Jelica je u restoranu, tvoji roditelji sa njom, Zlatkovi takodje. Nema nam Anke da uveliča slavlje, ali nema veze..."

"Jebe se meni za Anku!", skoro da viknem, a zatim otrčim u kupatilo da opetem zube i umijem se.

Dok sam se našminkala, Oskar je trabunjao nešto o poklonu, a Nebojša ogovarao Gvozdena koji organizuje opštinare i svi maše poentu. Jebe se meni za sve to, meni je bitno da su oni tu. Moji prijatelji bez kojih apsolutno ništa ne bi bilo isto.

"Baj d vej, mala, da ti kažem, Anka uredno odlazi na posao, Vojin je uredno drži na kratkom povocu. Samo da znaš, Draganče i Vojin su popili pola flaše rakije pre nego što smo u opšte krenuli ovamo. Postali najbolji drugari!"

"Lepo za čuti, kaži mi, kako je on?", Oskar je znao da aludiram na Dragana, mog oca i njegovo stanje.

"Veseo je. U sredu kreću na svoje krstarenje, vodiću ih ja na aerodrom, pa će da presedaju u Francuskoj, odatle pravac Dominikana. Tu ulaze na brod."

Pognem glavim, nije mi pravo. Jeste da će me videti u haljini kako se udajem, ne baš venčanici, već običnoj haljini, ali neće videti sve ono kasnije. Niko mi ne garantuje da će poživeti dovoljno dugo da recimo vidi unuče...

"Ne tupi ga, devojčice! Danas je tvoj dan. On je srećan, budi i ti. Nema onog šta bi bilo, jasno? I uzmi ovo", pruža mi kutiju koju je krio iza kauča u brvnari. "Jelicina želja!"

Haljina je bila prelepa!
Nežno belo platno ukrojeno po mojim merama, sa uvezenom čipkom i cirkonima na obodu suknje.
Lagana, padala je preko mog tela i pratila svaku krivulju.

"Prelepa si, devojčice", Oskar se smešio, Nebojša ratovao s mojom kosom.

"Dokle ste vas dvoje stigli?", pitam, a on samo slegne ramenima.

"Negde smo na početku, čini mi se", odgovori mi tužno ..

Da mi je neko rekao da septembar ume ovako da razlije osećaje u meni, stvarno mu ne bih verovala.
Dok sam bila dete, septembar i to pozno leto uvek sam vezivala za zimnicu koja je u porodici Petrovski uvek obilato spremana. Paprike, pečene, vezivane, sušene, nizane, barene, tucane, svakave. Turšije, salate, ajvari, flaše, tegle, a zatim ide i kupus. U dve ture. Za rano spremanje sarmi i podvarka i za kasnije, za veliki minus.
Posle toga, prijatnost ždranja povrća majci iza ledja, pozno leto sam vezivala na žalost za odlazak u školu.
Za lov na polovne knjige ispred ugostiteljske škole, a onda i na novu godinu torture.
Od otvaranja Desiderio, do dana današnjeg, septembar i oktobar sam vezivala za skok gostiju u restoranu, voljnih da nakon godišnjeg odmora paradiraju preplanulim tenom po mojim lokalima.
Od danas, septembar ću vezivati samo za nas.
Možda početak jedne možda lepe priče.
Bar se nadam...